Šta dolazi posle uspeha?
Do određenog trenutka u karijeri uglavnom je jasno kako funkcioniše napredovanje – više odgovornosti, veći posao, nova pozicija, novi rezultat. A onda dođe faza u kojoj ništa od toga više nije pravi odgovor. Posle mnogo godina rada i ozbiljnih rezultata, pitanje „Šta dalje?” dobija sasvim drugo značenje. Nekome je to karijerni pivot, nekome novi izazov, nekome drugačiji krug ljudi. Nekad znači i da ponovo želite da učite, samo ovog puta više zbog sebe nego zbog poslovne biografije.
O tome kako izgleda trenutak kada karijera prestane da se meri samo napredovanjem, za magazin BIZLife govore dr Vladimir Vučković, direktor za razvoj karijere Mokrogorske poslovne škole, i Marija Popović, COO kompanije Ananas i alumnistkinja MEMBA programa.
- Po čemu prepoznajete lidera koji je stigao na vrh svoje putanje, a to još ni sam sebi nije priznao?
Vladimir Vučković: Po tome što mu objektivno ide dobro, ali ga sve manje toga zaista pokreće. Rezultati i iskustvo su tu, samo što odgovori koji su ga godinama vodili više nisu dovoljni. U jednom trenutku pitanje prestaje da bude: „Kako da budem još uspešniji?” i postaje: „Šta me sada zaista može pomeriti?”
- Prešli ste sa pozicije u bankarstvu na vođenje operacija u korporativnom startapu. Šta vas je navelo na to da sigurnost zamenite neizvesnošću?
Marija Popović: Posle dosta godina u bankarstvu, osetila sam snažnu želju da ponovo učim i da se dalje razvijam, a onda se ukazala prilika da učestvujem u građenju jednog novog biznisa, gotovo od temelja. To je za mene bila presudna kombinacija: sigurnost jeste udobna, ali me je najviše privlačilo mesto gde odluke još nisu donete i gde zaista možete da oblikujete i utičete na ishod. Neizvesnost tu nije bila cena koju plaćam, već prilika da proširim svoje vidike i steknem novo iskustvo.
- Vaš radni dan čine sastanci, pozivi i neprekidna operativa. Kada ste poslednji put imali prostor da mislite bez ijedne distrakcije i kako taj prostor stvarate?
Marija Popović: Taj prostor uglavnom nikada ne dođe sam, jer operativa popuni svaku prazninu koju joj ostavite. Ja najbolje razmišljam dok trčim. To je nešto što sam otkrila tek „pod stare dane”. To je vreme kada niko ne može da me dobije i kada se glava sama razbistri. Zanimljivo, najjasnije misli i razmišljanja o poslu dođu mi nekako baš tada, verovatno zato što u tom trenutku ništa i ne pokušavam da rešim.
- Zašto je liderima čije se prisustvo podrazumeva ponekad neophodno da namerno istupe iz sopstvenog okruženja?
Vladimir Vučković: Isto okruženje vremenom počne da daje iste odgovore. Ljudi znaju vašu poziciju, vaš način razmišljanja, ponekad i šta ćete reći pre nego što to izgovorite. Zato je važno izaći iz tog kruga i ponovo doći u situaciju da vas neko ozbiljno izazove, a ne samo da traži vaše mišljenje.
- Gde nalazite sagovornike koji razumeju težinu odluka koje donosite i koliko je takvih ljudi zaista oko vas?
Marija Popović: Iskreno, takvih ljudi je manje nego što se pretpostavlja. U sopstvenoj organizaciji vi ste najčešće ona osoba koja na kraju odlučuje, pa teret odlučivanja, po pravilu, ne možete da podelite sa timom, izuzev sa najbližim saradnicima. Prave sagovornike sam našla među ljudima na sličnim pozicijama, pretežno izvan svoje kompanije, koji istu vrstu odgovornosti nose svakodnevno i sa kojima se jednostavno razumete pošto delite slična iskustva i izazove. Upravo tu je za mene bila jedna od najvećih vrednosti Mokrogorske škole i MEMBA programa – soba puna iskusnih direktora i vlasnika biznisa u kojoj težinu odluke ne morate da objašnjavate, jer je svi već razumeju. Takvih odnosa nemate mnogo i baš zato ih treba čuvati, održavati i negovati.
- Kako izgledaju diskusija i dinamika u grupi koju čine isključivo iskusni direktori i vlasnici?
Vladimir Vučković: Iskustvo ne smanjuje razlike u mišljenjima, naprotiv. Kada za istim stolom sede ljudi koji su donosili ozbiljne odluke, teorija se vrlo brzo ukršta s konkretnim iskustvima. Predavač tu nije jedini izvor znanja, već se neretko najviše nauči upravo iz toga što više iskusnih ljudi isti problem vide potpuno drugačije.
- Kako biste vrednost učenja u zrelom dobu objasnili čoveku koji više nema šta da dokazuje?
Vladimir Vučković: Upravo tada učenje postaje zanimljivije, jer više ne učite zbog diplome, titule ili sledeće pozicije. Učite da proverite sopstveni način razmišljanja i da vidite šta vam je iskustvo donelo, a gde je počelo da vas ograničava. Najvrednije je kada vas obrazovanje natera da preispitate upravo ono za šta ste bili uvereni da već dobro radite.
- Šta biste rekli sagovorniku svog kalibra koji se upravo pita „šta dalje”?
Marija Popović: Rekla bih mu da to pitanje nije znak da je stigao do kraja, već da je spreman za drugačiju vrstu rasta. U zrelom dobu ne učite više da biste nešto dokazali ili osvojili sledeću titulu ili akademski naziv – učite da biste izoštrili sopstveni sud i ostali radoznali. Moj savet je jednostavan: nemojte čekati da vam odgovor sam dođe, nego se svesno vratite u okruženje koje vas ponovo tera da sebi postavljate teška pitanja. Za mene je upravo to najvrednije: naredni korak prestaje da bude nelagodan čim ponovo počnete da učite.
Naravno, ne postoji isti odgovor za svakoga. Nekada je dovoljan novi poslovni izazov, nekada promena okruženja, a nekada prostor da se sopstveno iskustvo pogleda iz druge perspektive. Na toj ideji zasnovan je i MEMBA Executive Leadership Program Mokrogorske, namenjen iskusnim menadžerima i vlasnicima biznisa koji žele da nastave da razvijaju način na koji razmišljaju, odlučuju i vode.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Halogenid media, Jakov Simović
