Sportsko penjanje kao dobar odgovor na pitanja o životu
Dobri odgovori na pitanja o životu mogu se naći na plaži, kada se sunce pretvara u veliku loptu i spušta u more, prate ga komotan vetrić i dubok bit muzike prelivene vokalom koji dolazi iz promuklog glasa.
Nije bilo moguće da se ovog vikenda „spustim“ do mora, pa sam po dobre odgovore otišao tri sata do Beograda, u selo Vrmdža kod Sokobanje. Tamo se na nebu jasno vide zvezde, a kako je za noć između subote i nedelje najavljena „kiša meteora“, u Vrmdži očekujem moćan kontakt s nebom i vasionom. To sigurno daje dobre odgovore na pitanja koja grad ume da zakomplikuje, prikrije im istnu i jednostavnost. Ako to ne upali, imam proverenu metodu – stenu i penjanje.
Vrmdža mi je omiljeno mesto za sportsko penjanje (free climbing; rock climbing). U rancu nosim penjačice, vrećicu sa magnezijumom, pojas, šlem, flastere za bandažiranje prstiju, komplete, uže… U gepeku je još nekoliko ranaca, jer nas je u kolima četvoro, a u Vrmdži će sigurno biti još nekoliko penjača. Dobro došli na sportsko penjanje i lajanje na zvezde, koje beležim kamerom HONOR90 telefona.
Sportsko penjanje, Honor 90
Ovo nije planinarenje, hajking, alpinizam, film Alpinista, film Nemoguća misija… Sportsko penjanje je sport, čiji je teren stena. Taj teren prave iskusni penjači, koji stenu izbuše rupama, u njih stave pločice i rasporede ih tako da od penjača zahtevaju određeni tip kretanja, koji podrazumeva osvajanje prostora uvis. Penjač sa svog pojasa skida komplete i stavlja ih u pločice, kroz njih provlači uže, kojim sa zemlje diriguje drugi penjač – osiguravalac. Penjač koji je na zemlji jednako je važan kao i onaj koji je na steni, ako ne i važniji.
Izbušena putanja na steni zove se sportski smer. Onaj ko ga je smislio, da mu svoje ime i ocenu. Ugrubo, sportski penjač, između ostalog, na stenu ide ciljano, da bi peo određeni smer, koji ima određeno ime i određenu ocenu\težinu. To je neki tip utakmice, meča ili borbe, na koju sam sebe natera ne bi li proverio gde se nalazi, koliko je spreman, utreniran, kreativan, hrabar… Ja sam Stefan i bavim se sportskim penjanjem. Sada kada smo se upoznali, da se vratim na Vrmdžu.
Znate da Jovan Memedović u svojim emisijma predstavlja interesantne lokalitete i zanimljive ljude koji su u njima ostali. E, Vrmdžu je predstavio kao mesto u koje se ljudi vraćaju, tačnije, kao selo u kom se broj stanovnika povećava a ne smanjuje. Predlažem da pogledate njegovu reportažu o Vrmdži, a ja ću vam pričati o Saškinom doručku.
Vrmdža, Honor 90
Saška se u Vrmdžu vratila da bi kuvala. Okej, zvuči banalno, ali razumete me šta hoću da kažem – ima kuću sa dvorištem, baštom, mnogo cveća, mačaka, pasa, fontanica, izdaje sobe turistima i pravi najukusniju čorbu od koprive, koja se na stolu nađe negde između heljdine pite i pohovanih paprika. Učestvovala je u jednom kulinarskom TV šou programu i „pokidala“ s receptima sa sočivom i potočarkama.
Pre nego što je Saška karirani stoljnak prekrila delicijama iz svoje raznovrsne kuhinje, popio sam rakiju od šljive sa dedom Novicom, koji u rizle bez lepka savija duvan što mu sin donosi iz Francuaske. Novica se u životu bavio krečom i drvima, zbog čega izgleda potrošeno. Patina mu daje šarm. Ume da pojednostavi stvari. Odakle su ti roditelji? Imaš li braće i sestara? Jesi li ženjen? Šta čekaš? Čime se baviš? Ima li novci tu? I ti će’ se vegeraš na stenu?
Hoću, i biram smer „Belobog“. Srednje težak, tačnije, nije lak, ali nije ni težak. Osigurava me Peđa, pristojan momak sa niskim procentom masti u telu. Bodri me Antonina, stipendistkinja i jedna od najtalentovanijih penjačica na sceni, već godinama unazad.
Vezujem uže u čvor „osmicu“, provlačim kroz pojas, Peđa me proverava, stavljam magnezijum na prste i krećem. Odmah na početku smera ulazi se u nezgodan položaj, noge su široko, a ruke u oštrim rupicama koje nisu prijatne za prste. Svaki penjač će vam reči da se penje nogama, a ne rukama. Penjanje se svodi na ustajanje. Zgaziš nešto što deluje kao sićušni stepenik, osloniš se svojom težinom na njega i ustaješ. Premda se dobar deo tehnike i snage za penjanje stiče vežbanjem u sali, stena taj uloženi trud ume da baci u potok koji je okružuje.
Nisam soko, pa mi boravak na steni nije najprirodnija stvar. Svestan sam da sam za ovo trenirao, ali me „puca“ anksioznost. To nije strah od padanja, jer tu je Peđa da me sačuva. To nije strah od neuspeha, jer tu je Antonina da me bodri. To nije strah od bilo kakve nužde, jer je ovo moj izbor.
To je jedan specifičan osećaj koji me „pozdravi“ gotovo svaki put kada se „rukujem“ sa stenom. Spoznaja da će biti teško, da možda nije trebalo baš danas da izaberem baš taj smer, da me bole laktovi, da je mnogo jako sunce, da je poprilično klizava stena, da sam se prejeo kod Saške…
Dok se penješ, treba da budeš miran kao da biraš jagode na pijaci. Dok plešeš po steni, treba da budeš lagan kao što bi na vetru bila lagana rizla bez lepka koju deda Novica filuje premijum duvanom.
Neću da vas smaram sa penjanjem, mnogo pametnije biće da pogledamo bilo koji video u kom su ljudi koji se kreću po steni kao da su se na njoj rodili. Reći ću da nisam uspeo da popnem „Beliboga“, ali nisam razočaran. Bilo je delova u kojima sam bio miran i lagan, ali bilo je više onih gde me je anksioznost pobedila. Poenta je da ga „imam“ sledeći put, poprilično sam siguran.
O tome razmišljam dok gledam u zvezde sa terase na kojoj je Novica jutros postavljao jednostavna pitanja. Ne znam da li je ovo kiša meteora, ali nebo je moćno. Dolazim na ideju o sličnostima stene i Novice. Klizava stena u Vrmdži i potrošeni šarmer suve inteligencije imaju jednostavna pitanja na koja odgovaramo komplikovano. Zato su Vrmdža i sportsko penjanje jako važni – jer mi pomažu da (se) pojednostavim. Počinjem da lajem na zvezde.
Izvor: BIZLife, Stefan Tošović
Foto: HONOR 90
