Radoznala deca su poslednja šansa za čovečanstvo

22/05/2026 | 11:30

Radoznala deca su poslednja šansa za čovečanstvo

Ako je verovati evolucionoj biologiji i Arturu Klarku, cela ova komplikacija koju danas nazivamo civilizacijom nastala je tako što je jedan pećinski čovek odlučio da udari granu o granu, ili kost o kost, da bi video šta će onda da se desi.

Često pominjem onaj vic (jer obožavam sireve i druge mlečne proizvode) da bi naš život mnogo bio komplikovaniji i manje lep da neki šašavi i blesavi naš predak nije pomislio da je baš dobra ideja da pokuša da povuče vime neke krave, koze ili ovce i popije onu belu tekućinu koja je odatle izašla.

Piše: Ivan Minić,

Rađamo se kreativni

Kažu da se svi rađamo kreativni i da nas, s vremenom, kako odrastamo, okruženje, škola i sistem u kome se nalazimo, oduče od toga i učine sve da nam pomognu da zaboravimo kakvi smo bili kada nismo baš uvek razmišljali isključivo u krutim okvirima.

U tom procesu objasne nam podrobno da ne treba da postavljamo suvišna pitanja i da ne treba da nas zanima ono što „nije naša stvar” i naš posao, i posle se pitamo kako to da niko ne želi da makar malo zagazi van zone komfora i pokuša da proba, stvori ili otkrije nešto novo.

Značaj „nepotrebnog znanja“

Što bi rekao kovač iz Svetlića: „ja se bavim sa dosta zanata”. Ako postoji jedna prava komparativna prednost u odnosu na mnoge ljude koji se primarno bave sličnim poslom, to je upravo činjenica da znam mnogo toga, da su moja interesovanja beskonačno široka, a da, zbog načina na koji razmišljam i živim, često u mnogima od njih odem daleko dublje i temeljnije nego prosečna osoba koja se za njih zainteresuje.

Osim gomile beskorisnih informacija koje su dobre za pab kvizove i razgovore na slavama, ovakav pristup omogućava zapravo to da razne probleme i pitanja često rešavam na nekonvencionalan način.

Jednostavno, ako vam je u ruci čekić, sve počinje da podseća na ekser i udarac deluje kao jedini model delovanja koji ima smisla. Kada vam je, pak, u ruci neka knjiga, poput „1000 zašto 1000 zato”, opcija da delujete imate mnogo, a kombinacijom različitih možete stvoriti još neograničeno mnogo novih.

Možda za sve te zanate ne znam sve ono što znaju majstori, ali razumem kako stvari funkcionišu i onda često znam šta sa čime mogu da kombinujem i kako da dam jasnu instrukciju onima koji su u tome mnogo bolji.

Ma, ne prođe dan, a da ne vidim nešto za šta se i danas, u 40 godina, zapitam „kako su ovo napravili?” i često zapišem sebi podsetnik, pa u nekom slobodnom trenutku istražim baš to. Mnogima sa strane to deluje baš čudno.

I onda je došao AI

A onda je, kao još jedan veliki paradoks našeg vremena, u naše živote ušao AI.

Alat koji može da bude najmoćniji produžetak ljudske radoznalosti koji smo do sada napravili, ali i najefikasniji izgovor da nikada više ništa zaista ne pokušamo da razumemo.

Ako ga koristite kako treba, AI može da vam otvori deset novih vrata tamo gde ste mislili da postoji samo zid. Može da vam objasni ono što ne razumete, da vas podseti na ono što ste zaboravili, da vam pokaže drugačiji ugao, da vas natera da proverite pretpostavku, da vam ubrza istraživanje i omogući da za jedno popodne prođete kroz ono za šta vam je nekada trebalo nekoliko nedelja.

Ali ako ga koristite pogrešno, a mnogi će ga koristiti baš tako, AI postaje još jedna mašina za odvikavanje od razmišljanja.

Još jedan uređaj koji stoji između nas i nelagodnosti. Između nas i praznog papira. Između nas i pitanja na koje nemamo odmah odgovor.

Neprijatnost kao iskra kreativnosti

A kreativnost, koliko god mi pokušavali da je romantizujemo, uglavnom počinje baš tamo gde nam je malo neprijatno. Tamo gde ne znamo. Tamo gde moramo da probamo. Tamo gde nešto ne radi iz prvog puta. Tamo gde moramo da rastavimo stvar na delove i da je ponovo sastavimo, makar ostala tri šrafa viška i makar se na kraju ispostavilo da je moglo mnogo jednostavnije.

Problem nije u tome što će AI razmišljati umesto nas. Problem je u tome što ćemo mu mi to vrlo rado prepustiti.

Jer je lakše.

Lakše je dobiti odgovor nego proći kroz proces. Lakše je tražiti zaključak nego razumeti put kojim se do njega došlo. Lakše je uzeti gotovu formulaciju nego se mučiti da shvatimo šta zapravo želimo da kažemo. Lakše je imati privid znanja nego stvarno znanje.

Možemo da autsorsujemo razmišljanje, ali ne možemo da autsorsujemo razumevanje

Andrej Karpathy, jedan od najvažnijih ljudi u savremenoj veštačkoj inteligenciji, nedavno je lepo sažeo taj problem: možemo da autsorsujemo razmišljanje, ali ne možemo da autsorsujemo razumevanje.

Karpathy nije slučajan čovek koji je napisao zgodnu rečenicu na internetu. Bio je jedan od osnivača OpenAI-ja, vodio je AI i computer vision tim za Tesla Autopilot, doktorirao je na Stanfordu, gde je bio i jedan od ključnih ljudi iza poznatog kursa CS231n, koji je generacijama inženjera i istraživača približio duboko učenje i računarski vid. Danas je važan ne samo zato što je radio na tehnologijama koje su promenile svet, nego i zato što ume da ih objasni ljudima koji ih ne prave, ali moraju da žive sa njihovim posledicama.

Ta rečenica o razmišljanju i razumevanju pogađa samu suštinu problema. AI može da vam pomogne da napišete tekst, ali ne može umesto vas da zna zašto ga pišete. Može da vam predloži rešenje, ali ne može umesto vas da prepozna da li je to rešenje smisleno. Može da generiše ideje, ali ne može umesto vas da ima ukus, iskustvo, odgovornost i osećaj za posledice.

Može da vam skrati put, ali ne može umesto vas da prohoda.

I zato mi se čini da će najveća razlika u svetu koji dolazi biti između ljudi koji koriste AI da bi bolje mislili i onih koji ga koriste da više ne bi morali da misle.

Prvi će postati opasniji, brži, kreativniji i slobodniji.

Drugi će postati korisnici tuđih odgovora, bez sopstvenih pitanja.

Ljudi koje ništa ne zanima

A ako bih morao da vam kažem jednu stvar zbog koje je ovaj svet jedno potpuno bezveze mesto, to bi bilo to što ljude ne zanima gotovo ništa, i što verovatno, kao posledica toga, ni ne sanjaju, ili ako to i rade, sigurno je užasno dosadno.

Nemam decu, pa uzmite ovo dalje što pišem sa rezervom, ali, na bazi ličnog iskustva, kao i gledajući i analizirajući ljude oko sebe, shvatio sam da ti čovečuljci koje smo stvorili, a od kojih zavisi budućnost naše planete, pre svega gledaju nas i kopiraju šta mi radimo.

Gotovo da ne znam slučaj problematičnog deteta iz divne, skladne i uređene porodice. Takođe, deca onih roditelja koji sa njima pričaju i odgovaraju na stotine smešnih, zabavnih, napornih i nekad teških pitanja, postaju baš ti radoznali, kreativni klinci koje će mnogo teže sistem uterati u kalup i uzeti im maštu, a zatim i dušu.

I zato mislim da u ovom trenutku nije pitanje da li će deca koristiti AI. Hoće. Kao što će koristiti telefone, internet, video-igre, društvene mreže i sve ono što mi često kritikujemo, uglavnom dok isto to radimo.

Pravo pitanje je da li ćemo ih naučiti da tehnologiju koriste kao alat za istraživanje ili kao zamenu za radoznalost.

Da li će AI biti njihov „1000 zašto 1000 zato” ili njihov izgovor da više nikada ne pitaju „zašto”.

Da li će im pomoći da naprave bolji eksperiment, bolju igračku, bolji robot, bolju priču i bolji svet, ili će ih naučiti da je dovoljno da neko drugi, makar taj drugi bio mašina, uvek ima spreman odgovor.

Zato nemojte da odlažete i prioritizujete druge stvari. Odvojite vreme, podsetite se vašeg odrastanja, a ako nije bilo sjajno, potrudite se da vi budete bolji. Znam da je teško, ali to je verovatno najvažnija uloga koju imate u životu i ona koja će ostaviti najveći trag i posledice.

Mislim da nijedna druga nagrada ne može da se poredi sa onom koja će u ovom slučaju stići.

P.S. Hvala, ćale, što smo pravili igračke i što se istopim od miline i danas kada osetim miris strugotine ili kalafonijuma, i kevo, što si me naučila da srce ipak vidi najbolje.

P.S.S. Baš zato mi je Future Kids Hackathon važan. Četvrto izdanje biće održano 13. i 14. juna u Sportskom centru Šumice na Voždovcu, gde će se okupiti više od 240 dece uzrasta od 8 do 13 godina, iz cele Srbije i svih zemalja bivše Jugoslavije.

To nisu samo dva dana takmičenja, robota, kodiranja i prezentacija. To su dva dana u kojima deca pitaju, probaju, greše, popravljaju, dogovaraju se, nerviraju, raduju i shvataju da tehnologija nije magija koja treba da ih zameni, nego materijal od kog mogu da naprave nešto svoje.

A ako uspemo da sačuvamo dovoljno takve dece, možda još imamo šanse.