O liderima i liderima

Piše: Vedran Ivanković, Tempo, Mega Maxi, Shop&Go Brand and In store branding – Department Manager

Otišli su tiho i bez velikih očekivanja. Vratili su se kao šampioni, podignutih ruku i sa dočekom na čuvenom balkonu. U Pešićeve momke nije verovalo puno ljudi kada su kretali u Manilu. Šampionima je to dodatni motiv da zapnu i pokažu svima da nisu bili u pravu. Rasli su kao tim iz utakmice u utakmicu. Imali su i veliku nesreću, koja ih je ujedinila. Boriša je ostao bez bubrega i slao im je poruke iz bolnice. To ih je ujedinilo. Na kraju balade – Nemci su bili bolji. Ono što je selektor dobio nešto je najbolje što je moglo da mu se desi, a to je da dobije tim. Mi smo, na kraju, bili ponosni na sve njih i njihov uspeh kao da je naš i kao da smo mi dali odlučujuće poene Kanađanima ili Litvancima.

Sve to što je urađeno na ovom prvenstvu ima utemeljenje u prošlosti. Mogu da kažem slobodno i da je ovo priča o legendarnim timovima, nezaboravnim trenucima i igračima koji su ostavili dubok trag u svetu košarke.

Svetska košarkaška scena se prvi put susrela sa Jugoslavijom 1950. godine, kada su naši hrabri momci kročili na teren Svetskog prvenstva u Buenos Ajresu. Na tom turniru Jugoslavija je osvojila poslednje, 10. mesto, ali je otvorila put ka svojoj slavnoj budućnosti. Vođen sjajnim igračima, kao što su Borislav Stanković i Aleksandar Nikolić, naš tim je pokazao da se na ovom prostoru igra ozbiljna košarka. Nakon toga, usledila je era jugoslovenske dominacije tokom 60-ih i 70-ih godina. Sale Miletić je opisao to sve jako lepo u knjizi „Džez basket”, a Bjela deo preneo na film.

Vedran Ivanković

Timovi predvođeni igračima poput Kićanovića, Slavnića, Dalipagića i Ćosića osvojili su niz medalja na svetskim prvenstvima. Smešteni između političkih rivaliteta Istoka i Zapada, naši košarkaši su se odlično slagali na terenu, stvarajući pravu „jugoslovensku čaroliju”. Jedan od pikova bio je i 1990. godine na Svetskom prvenstvu u Argentini. Naš tim, predvođen nezaboravnim Draženom Petrovićem, osvojio je zlatnu medalju i postao prvak sveta. To je bila istinska kruna jugoslovenske košarkaške moći. Nakon političkih turbulencija i raspadanja Jugoslavije, stvoren je tim Savezne Republike Jugoslavije, koji je nastavio sa sjajnim rezultatima na svetskim prvenstvima. Uprkos izazovima, SRJ je osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1998. godine, u Grčkoj. Ta situacija, možda, može da se poredi sa ovom iz Manile. Željko Obradović je bio prinuđen da podmladi tim i u vatru baci neke nove klince u odnosu na one koji su vratili evropsko zlato dve godine ranije. Tad su se pojavili Bodiroga, Rebrača, Obradović, Berić… Lider tog tima bio je Saša Đorđević. Nakon ponovnog rebrendinga države, „nova” Srbija i Crna Gora osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2002. godine, u Indijanapolisu. Ovaj tim, predvođen Divcem, Stojakovićem i Bodirogom, demonstrirao je neustrašivost i košarkaški talenat. Sa klupe ih je vodio Svetislav Pešić. Opet rebrending države u kojoj živimo, nakon raspada državne zajednice SCG, i Srbija je krenula svojim putem u svetu košarke. Na Svetskom prvenstvu 2014. godine, u Turskoj, naša reprezentacija osvojila je srebro. Igrači kao što su Miloš Teodosić, Nenad Krstić i, tada selektor, Saša Đorđević ponovo su košarku stavili na mesto heroja nacije.

Do sada sam spominjao brojna imena košarkaša i trenera koji su bili lideri, svako na svoj način. Možda stvarno nije loše poređenje onog tima iz Atine 1998. i ovog tima iz Manile 2023. Doduše, tada je lider Đorđević bio povređen i čekalo se da ozdravi, ali je bio tu. Ovaj put, 2023. godine, „lider” je ceo tim.

Izbor najvećeg lidera među košarkašima koji su osvajali medalje na svetskim prvenstvima može biti subjektivan, jer su različiti igrači donosili različite kvalitete i doprinose svojim timovima. Međutim, jedan od igrača koji se često ističe kao izuzetan lider na terenu i van njega jeste Vlade Divac. To je neosporno. Vlade Divac je bio ključna figura u uspehu jugoslovenske i srpske košarkaške reprezentacije tokom svoje karijere.

Sa sigurnošću možemo da kažemo da je Divac veliki lider. On je imao košarkašku viziju. Bez obzira na to što je igrao na poziciji centra, njegova sposobnost da vidi teren, razume igru i postavlja saigrače na prave pozicije – bila je izvanredna. Njegova košarkaška inteligencija i sposobnost da donosi ključne odluke činile su ga liderom na terenu. Isto tako, Divac je uvek stavljao tim ispred ličnog uspeha. Bio je spreman da bude odbrambeni zid ili asistira u ključnim trenucima kako bi tim pobedio. Njegova posvećenost kolektivu činila ga je uzorom za sve saigrače. Bez svake sumnje, on je bio lider i van terena. Njegova sposobnost da motiviše ekipu i održi harmoniju i dobar duh među igračima bila je ključna za uspeh. Divac je uvek igrao fer i poštenu igru. Njegova etika i moralni integritet činili su ga uzorom ne samo na terenu već i van njega. Bio je poznat po svojoj borbi za fer-plej.

Kao košarkaš i kao sportski funkcioner Divac je postizao velike rezultate i osvajao je titule. Divac je osvojio brojne medalje na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama, što potvrđuje njegovu sposobnost da vodi svoj tim do vrha. Bio je predsednik Olimpijskog komiteta kada su sportisti osvajali brojne medalje. Iako je Vlade Divac jedan od najistaknutijih lidera, ne smemo da zaboravimo da su mnogi drugi košarkaši, takođe, imali značajnu ulogu u svim uspesima koji su ovde pobrojani.

Da opet vratim priču u sadašnjost i na ovaj tim. Kada je objavljeno ko će biti u ovom timu na Svetskom prvenstvu, nekako su prirodno oči bile uprte u jednog od najiskusnijih među njima – Bogdana Bogdanovića. Možda i nepravedno, nametnuta mu je uloga lidera ovog tima. On to nije iz više razloga i to mu očigledno ne prija. Videli smo to u utakmici sa Italijanima, sa kojima imamo negativan skor u poslednje vreme. Bogdan je izgoreo u želji da pomogne timu, da preuzima odgovornost, da prenosi loptu, da organizuje napade, da motiviše drugove… Sve to nije njemu u prirodi i to se videlo. On je bio fokusiran na dosta stvari na koje nije trebalo. Njegova pozicija je bek i očekuje se da ima dobar šut i da ima, kako to kažu kolege sportski komentatori, veliku potrošnju lopti. Bogdan mora da bude sebičan i da traži da mu dodaju loptu i da bude koncentrisan da bi pucao na koš. Kada je stari trenerski vuk Svetislav Pešić Bogdana rasteretio mentalno, on je počeo da pokazuje svoje umeće i da daje trojke, kako smo na to i navikli.

Da li smo u utakmici sa Italijom imali kolegu koji može mnogo toga da uradi, može da neverovatno doprinese našem timu i da napravi super stvari, ali to nije, jer mu je šef rekao da radi nešto što nije njemu u prirodi? Apsolutno da. Svaki dan gledamo takve scene u svojoj firmi, samo nisu na udaru javnosti, zato što nas ne gleda cela nacija.

Košarka je samo metafora u ovoj priči, a poređenje Divca i Bogdanovića je iskorišćeno samo zato što, kad se pomenu ova dvojica sportista, svi znaju o kome se radi i u kojim situacijama.

Kada je reč o liderstvu, tu nije samo priča o individualnom uspehu na terenu. Ona uključuje i sposobnost da se inspirišu saigrači, da se donose ključne odluke u teškim trenucima, da se podrže timski ciljevi i da se bude uzor drugima kako bi se postigao uspeh. Očigledno, da bi se neko smatrao liderom, potrebno je više od košarkaških veština.

Verujem da se svi slažu s tim da košarku u ovom tekstu možemo da zamenimo bilo kojom drugom profesijom i da ćemo uvek dobiti univerzalnu priču o tome kako pojedinac treba da se uklopi u tim i vodi računa o svojim kolegama. To pravi lideri rade. 

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Ilustracija: arh Tatjana Vukotić / tatjanavukotic.com