Troje od deset stanovnika Grčke žive kao podstanari. To je relativno malo u poređenju sa Nemačkom gde više od polovine stanovništva ne živi u svoja četiri zida, nego plaća stanarinu. Međutim, prema Eurostatu, zavodu EU za statistiku, u odnosu na platu mesečni izdaci za stanarinu u Grčkoj veći su nego u Italiji, Španiji i Nemačkoj, piše Deutsche welle.

„Bila sam stvarno očajna, jer nisam mogla pronaći stan. Čak sam razmišljala da svoje stvari stavim u skladište kako bih mogla na miru da nastavim potragu za stanom“, kaže Elza iz Atine za DW.

Nakon osam meseci potrage, 48-godišnja službenica konačno je uspela da pronađe stan.

Kako bi smanjila troškove, do tada je sa 15-godišnjim sinom živela kod roditelja. Njen posao u računovodstvu nije bio dovoljan za stanarinu, pa je prihvatila i dodatni honorarni posao. S obzirom na to da radi u jednom od skupih južnih predgrađa Atine, tražila je stan u blizini posla.

„Agenti su mi rekli: S obzirom na to koliko novca imaš, trebalo bi da se preseliš u neki drugi kraj grada, ovaj nije za tebe“.

Ipak, imala je sreće, pa je svoj stan konačno pronašla preko oglasa i bez pomoći agenta. Sada za 130 kvadrata plaća 900 evra – to su dve trećine njene plate. U Nemačkoj vlada pravilo da se za stanarinu ne bi smelo plaćati više od jedne trećine. Ali ni to u Nemačkoj, posebno u većim gradovima, više ne važi.

Grčka, protest Srbiji (Pixabay)

Zajedničko stanovanje

Hristos (42), koji radi u ugostiteljstvu, takođe je dugo tražio stan, i to 15 meseci.

„Bio je to jedan od najgorih perioda u mom životu. Uticalo je i na moj posao. Nisam bio usredsređen. Brinuo sam se gde ću živeti i kako ću ako ne pronađem nešto što mogu da priuštim. Stres je bio ogroman.”

Mesecima je van radnog vremena pretraživao internet, čitao novine, odlazio do agenata za nekretnine i hodao ulicama tražeći nekretnine za iznajmljivanje. Nakon 15 meseci slučajno je ugledao stan koji se upravo tada oslobodio.

„Razgovarao sam s vlasnikom i dobio stan. Taj dan sam se osećao kao da sam dobio glavni dobitak na lutriji“.

Hristos plaća 380 evra najamnine za 50 kvadratnih metara.

“Kad bi mi naplatili 450 evra, ne bi mi ostalo za režije”, kaže.

On trenutno deli stan sa rođakom. Spava u dnevnoj sobi, a njegov rođak, koji ne može naći stan, u spavaćoj. Do pre nekoliko godina zajednički stanovi bili su gotovo nepoznanica u Grčkoj. Ali, troškovi života vrlo su porasli i mnogi su se okrenuli takvom načinu rešavanja stambenog pitanja.

Kuća, nekretnine, stan, prodaja (Freepik)

Niski prihodi – visoke stanarine

Prema podacima Evropske unije, prosečan radnik u Grčkoj na stanarinu troši 37 odsto svoje plate.

„U velikim gradovima kao što su Atina i Solun, taj procenat je mnogo veći i iznosi 60 do 70 odsto“, kaže za DW Angelos Skiadas, pravnik i predsednik Panhelenskog udruženja za zaštitu stanara.

Specijalizovana internet-stranica “Spitogatos” izveštava da su stanarine između 2015. i 2022. godine porasle za 48,7 odsto. U centru Atine prosečna cena iznajmljivanja u 2023. je 9,52 evra po kvadratnom metru, a u skupim južnim predgrađima 11,30 evra po kvadratnom metru.

Prema podacima za 2023. sa stranice “Numbeo”, koja poredi troškove života u Evropi, jednosoban stan u centru Londona košta 2.228 evra, u Berlinu 1.316, Parizu 1.291, Rimu 1.003, a u Atini 500 evra. Na prvi pogled čini se da je to povoljno, ali je za stanovnike Grčke previše, jer zarađuju prosečnu neto platu od 900 evra.

Atraktivno tržište nekretnina

Lepo vreme i još uvek relativno niske cene kupovine i iznajmljivanja nekretnina poslednjih godina privukle su brojne investitore i turiste. Za Angelosa Skiadasa očigledno je da je za nagli porast cena iznajmljivanja zaslužan sve veći broj „Airbnb-stanova“, to što stranci kupuju nekretnine i iznajmljivači koji žele nadoknaditi gubitak prihoda zbog velike ekonomske krize poslednjih godina. Osim toga, postoje stranci van EU koji kupuju nekretnine visokog kvaliteta u Grčkoj kako bi dobili takozvanu “zlatnu vizu”, a koja im garantuje dozvolu boravka u Grčkoj i šengensku vizu. Ti propisi su uvedeni 2013, ali su 2022. izmenjeni.

Stratos Paradias, pravnik i predsednik Panhelenskog udruženja vlasnika nekretnina, ne deli to mišljenje. U razgovoru za DW on objašnjava da se samo vrlo mali procenat nekretnina u određenim delovima Atine iznajmljuje kratkoročnim iznajmljivačima i turistima preko „Airbnb“ i sličnih platformi. Međutim, tačnih podataka nema. Postoje, kaže Paradias, hiljade praznih nekretnina, ali ih vlasnici ne stavljaju na tržište zbog skupih troškova obnove i visokih poreza koji moraju platiti na prihod od iznajmljivanja. Poreska stopa iznosi 15 odsto za prihode od iznajmljivanja do 12.000 evra godišnje i 45 odsto za prihode veće od 35.000 evra godišnje.

Kuća, nekretnine, stan, prodaja (Freepik)

Problem praznih stanova

Atina je promenila svoj izgled uglavnom između 1960. i 1980. Hiljade prelepih neoklasicističkih zgrada je srušeno. Nakon Drugog svetskog rata i građanskog rata koji je trajao do 1949. godine, u Grčkoj je vladalo veliko siromaštvo. Ljudi su tražili posao prvenstveno u Atini i Solunu. Trebalo im je mesto za boravak, pa su kuće građene brzo i bez ozbiljnog urbanističkog planiranja.

Danas su te kuće stare i trošne. Mnogi vlasnici, zbog ekonomske krize, ne mogu ih obnoviti, pa ih ili iznajmljuju, ili prodaju ili ostavljaju prazne. Mnogi stranci, a naročito Kinezi i Arapi iz Zaljevskih zemalja, takođe kupuju stanove ili čak čitave stambene blokove kako bi dobili “zlatnu vizu”.

Zatim ih prosleđuju kompanijama koje ih nude kao stanove za iznajmljivanje, obično po prenaduvanoj ceni.

Rešenje ogromnog stambenog problema s kojim se Atina danas suočava, Angelos Skiadas vidi u tome da se ugovori o iznajmljivanju sklapaju na najmanje šest godina, a ne samo na tri, što je dosadašnja praksa. Osim toga, visinu najamnine trebalo bi, kaže, ograničiti, recimo na šest odsto objektivne vrednosti nekretnine. Za Stratosa Paradiasa jedno od rešenja bilo bi smanjenje poreza na prihod od iznajmljivanja kako bi vlasnici mogli staviti na tržište hiljade praznih nekretnina.

Elza i Hristos za sada su rešili svoje stambeno pitanje. Ali, za hiljade drugih, posebno studenata i mladih koji su se tek zaposlili, pronalaženje stambenog prostora ostaje muka. A nekakvog rešenja – nema na vidiku.