MOJ KOLEGA IZ PAKLA: „Oštrokondža iz banke“
Ciceron je davno rekao da: „Rad krepi mladost, veseli starost, krasi sreću, a nesreći pruža utehu“. Ciceron je dobro rekao, ali verovatno nije imao kolege koje su mu išle na živce, jer da je to bio slučaj verovatno bi ovome dodao čitav pasus o odabiru pravog kolektiva ili bi samo u zagradi stavio „odnosi se na frilensere“.
Ovo je prvi u seriji tekstova „Moj kolega iz pakla“ gde pitamo naše sugrađane o njihovim iskustvima i doživljajima iz kancelarije. Ako ste i vi doživeli nešto slično možete nam poslati vašu priču na [email protected]
Recite nam nešto o vašem prvom susretu?
Uf, da se setim… Prvo, moram da napravim mali uvod u situaciju. Nakon petnaest godina provedenih u kod „privatnika“ dobila sam posao u državnoj službi. I dok možda neki misle da sam ubola džekpot i da ću do penzije otaljavati i u toku radnog vremena čitati novine, biti na „puš“ pauzi i ispijati kafe, to nije bio slučaj… Posla je bilo mnogo i uskoro je trebalo primiti još nekoga. I kako to obično biva, brzo je puštena „buva“ da će rođaka od nekoga ko je tada bio na dobroj funkciji doći jer je izgubila posao u banci.
Kolege u kancelariji su odmah počele da razglabaju o tome kako će nova koleginica izgledati, kako će se ponašati pa je ubrzo dobila i nadimak „oštrokonđa iz banke“. Svi smo bili ubeđeni da ćemo vazduh deliti sa alapačom dugih crvenih noktiju, kiselim osmehom i lošim minivalom.
Od svega toga smo dobili minival. Žena je bila srednjih godina, oblačila se u široku odeću koja je podsećala na hipi stil i od prvog dana je nosila notes u koji je upisivala sve što bi joj neko rekao. Sve u svemu, od početne fantazije do prvog utiska je sledilo olakšanje. Sve dok nisam shvatila da radim sa kompletnim idiotom.
Kako je izgledao vaš prvi sukob?
Ne znam kako bih opisala naš prvi sukob, pre bih rekla da su tu stvari tekle postepeno. Mislim da je najveći problem bio u tome što je pola meseca bila relativno normalna osoba sa kojom je moglo da se radi (i usput proćaska o nekim zanimljivim temama), a drugi deo meseca je postajala razjareni paranoik. Kada doće „taj period u mesecu“ svaka komunikacija među nama bi se svodila na minimum. Ona bi postajala velika gospođa, a mi primitivci. Neandertalci, tačnije, kako mi je jednom prilikom rekla dok je vadila neke izveštaje.
Dakle, tada bi stavljala slušalice u uši i po ceo dan slušala Pavarotija i radila. Generalno, najviše mi je smetalo što su joj uši bile skrivene iza duge kovrdžave kose, i neretko mi se dešavalo da joj objasnim šta mi treba i čitavu istoriju koja me muči vezanu za neki deo posla, da bi ona nakon svog tog mog trošenja pljuvačke samo izvukla slušalicu iz uha i rekla: „Je l’ ti to meni nešto pričaš?“
Stalno je bila u panici da svi moraju da znaju koliko ima posla, da je preopterećena, a da svi mi okolo ne radimo ništa. U jednom trenutku je svoj sto ogradila urađenim predmetima samo da bi gomila tu tako stajala i pomagala u stvaranju imidža vrednog i zauzetog radnika. To je sve palo u vodu kada smo otkrili da iza te barikade od papira čita „Ringišpil“ Jelene Baćić Alimpić.
Da li ste zbog tog kolege bili u situaciji da se stidite svojih postupaka?
Da, i to nikada neću zaboraviti. U vreme kada se ovo dešavalo došlo je do reorganizacije na radnom mestu, pa smo nas dve bile prisiljene da radimo sa kolegom u kancelariji „dva sa dva“. Ne znam šta mi je tačno rekla, ali znam da sam skočila sa stolice, postavila telo u polu čučanj i počela da režim. Kad sam prestala sa time onda sam počela da se derem, a kolega koji je radio sa nama me je, razumejući moju frustraciju, tapšao po ramenu i govorio: „Smiri se, smiri se, napravićeš sebi problem“. Ne znam kako sam se smirila…
Kako ste se rastali?
Srećom, po treći put su radili reorganizaciju rada i pisali smo u kom odelenju želimo da budemo. Bilo je potrebno ubediti je da nikako nije dobra ideja da traži isto mesto kao i ja, a moram da priznam i da sam proverila da me slučajno nije poslušala jer ne znam kako bi se sve završilo. Sada se nekada sretnemo na hodniku, razmenimo dve-tri reči i svaki put me posle toga prođu žmarci.
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: Ana M.
