MOJ KOLEGA IZ PAKLA: Iritantni Stevica
Nikola Tesla je jednom prilikom rekao da (je): „Čovek rođen da radi, da trpi i da se bori; ko tako ne čini, mora propasti.“ Nikad nećemo do kraja saznati kako se Nikola Tesla borio i koliko je morao da trpi da bi uradio sve što je želeo, ali znamo da kada pronađete posao morate da napravite veliki kompromis sa živcima. To posebno važi za odnose među kolegama.
Ovo je drugi u seriji tekstova „Moj kolega iz pakla“ gde pitamo naše čitaoce o njihovim iskustvima i doživljajima iz kancelarije. Ako ste i vi doživeli nešto slično možete nam poslati vašu priču na [email protected]
Kako ste se upoznali?
Mog kolegu iz pakla sam upoznala kada sam sa posla koji nisam volela napokon došla da radim u okruženju koje mi prija. Sve dok nisam iskusila šta to znači raditi za veliku korporaciju, nisam znala da ne želim da budem neko ko će raditi svoj posao i ostati neprimećen. Tako sam novo radno mesto u malom kolektivu i kompaniji koja se tek razvija dočekala kao ostvarenje snova.
Prva tri meseca je bilo super, plata dobra, kolege mlade i raspoložene… Sve dok nisu raspisali konkurs za novog programera…
Kada sam prvi put videla Stevicu, nisam mogla da zamislim da ću ikada u životu nekoga toliko mrzeti. Dobro, možda mržnja nije baš prava reč, ali nisam ni sanjala da toliko iritantna osoba može da postoji.
U čemu je stvar?
Moram da počnem od celog opisa kako bi stekli pravu sliku. Kako kažu „nomen est omen“, i Stevica je prava slika i prilika svog imena: neobično ime nosi visok i žgoljav momak tridesetih godina. Sve na njemu, počevši od glave, ruku, nogu izgleda kao da je neko uzeo nasumično delove tela i sklapao ih kako je stigao, ne brinući se kako će na kraju sve to izgledati.
Nije da sudim o nekome na osnovu izgleda, ali sve to postaje veoma bitno kada se druge stvari uzmu u obzir. Na primer, Stevicin glas. Svako bogovetno jutro bi ulazio u kancelariju kao da ulazi na pozornicu. Od momenta kako bi njegova noga zakoračila u prostoriju on je počinjao da priča svojim neobično visokim i iritantnim glasom. I to o stvarima koje nikoga ne zanimaju. Okej, lepo je nekada podeliti sa kolegama dešavanja iz privatnog života, ali ne do te mere da znam da li mu je sestra otišla na veliku maturu u crvenoj haljini koju su iznajmili kod tog i tog šanera i koliko je sve to „zadovoljstvo“ koštalo i kako će uticati na njihov kućni budžet.
Takođe, jedna od stvari od kojih se ježim je škrtarenje. A Stevica je, bez sumnje, najveća škrtica koju sam ikada upoznala. On je doslovno tri nedelje birao banku u kojoj će primati platu, i ne samo što je birao, već je i anketirao sve kolege. Ma i da je samo anketirao, nego je i komentarisao zašto je tačno njihov izbor loš i koliko gube na godišnjem planu (čitaj cirka 300 dinara). Čak smo slušali i njegov telefonski razgovor sa ocem kojeg je terao da obiđe sve banke u Lazarevcu i ispita kakva je situacija tu – kao da nemaju isto to u Beogradu. Još uvek se pitam da li taj čovek misli da je rodio kretena i zašto ga je slušao.
Stevica je svako jutro u 9.30 raspakivao sendvič koji je kući svako jutro uredno pripremao. Obično cenim nečiju organizovanost, ali Stevici nisam mogla da odam priznanje za svakodnevan trud jer je jeo ubedljivo najsmrdljiviju salamu koja se mogla kupiti. Ne ulazim u tuđe frižidere i novčanik, ali je ovo bio jedini izuzetak kad sam u sebi (a nekada i javno) komentarisala da konzumiranje jeftine salame sa programerskom platom ne da nema smisla, nego je i ideja koja samo može Stevici da padne na pamet. I ’ajde da razumem da je baš voli, pa je zato jede. Ne, on je i tu štedeo.
Kako se sve završilo?
Nije se završilo! Još uvek sedimo u istoj kancelariji, za istim stolom i ja i dalje svakog jutra trpim miris užasne salame. Ali ćutim jer sam shvatila da ništa na svetu nije savršeno, pa je čak i dobro da je samo Stevica problem…
[preporucene_vesti ids=“271076″]
Izvor: BIZLife
Foto: Pixabay
Piše: Ana M.
