Košarkaš koji je parket zamenio zemljom i odabrao voće kao novu strategiju

Postoji nešto gotovo simbolično u tome da Milan Mačvan, čovek koji je karijeru gradio na parketima širom Evrope, danas svoju energiju usmerava ka zemlji – doslovno. Dok mnogi bivši sportisti ostaju u svetu koji poznaju, Mačvan je izabrao put koji traži drugačiju vrstu strpljenja, znanja i vere: poljoprivredu.

Njegova priča nije samo o promeni profesije, već o promeni perspektive. U vremenu kada dominiraju tehnologija i brzi profiti, on se okreće nečemu sporijem, ali suštinski opipljivom – proizvodnji hrane. Kao osnivač kompanije EatFruit, Mačvan danas govori o voću, investicijama i dugoročnim modelima razvoja sa istom ozbiljnošću s kojom je nekada pristupao velikim utakmicama. U ovom razgovoru otkriva zašto veruje da će upravo znanje, rad i konkretna veština postati najvrednija valuta budućnosti – i zašto je, možda baš sada, pravi trenutak da se vratimo osnovama.

Milan Mačvan, Foto: Gjoko Dungevski

• Većina sportista ostane na neki način u sportu, Vi ste otišli u poljoprivredu. Šta ste videli u voću što drugi nisu?

Prirodno je da sportisti nakon karijere ostaju u sportu, jer je to ono što najbolje poznajemo i gde se osećamo najsigurnije. To je naša komfor zona. Međutim, pravo pitanje dolazi tek kada se karijera završi – ko si ti zapravo van sporta i koju vrednost možeš da stvoriš u nekom drugom okruženju. Ta spoznaja nije laka i verujem da mnogi ostaju u sportu upravo iz straha od nepoznatog i potencijalnog neuspeha.

Ja sam odluku da krenem putem investicija u poljoprivredu doneo još 2016. godine. Smatram da Srbija ima ogroman potencijal u tom sektoru, ali ne samo tu — generalno, sve što podrazumeva konkretan rad, zanat i veštine u rukama imaće sve veću vrednost.

U vremenu koje dolazi, neće biti pitanje da li neko ima novca da plati kilogram lešnika 2000 ili 3000 dinara, već da li taj proizvod uopšte može da pronađe. Neće biti pitanje da li možeš da priuštiš novu kuhinju, već da li postoji stolar koji ima vremena da je napravi. Isto važi za keramičare, frizere i mnoge druge zanate.

Svet je ušao malo u apsurd sa IT,AI i savremenim tehnologijama,njihovom propagandom i enormnim investicijama u iste.One treba da olakšaju život i posao ali nas sigurno neće nahraniti.

Verujem da ulazimo u period gde će znanje, proizvodnja i konkretna veština postati najtraženija valuta.

• Da li je EatFruit pre svega proizvodna firma ili ste osmislili širi investicioni model oko poljoprivrede?

U ovom trenutku EatFruit je pre svega proizvodna kompanija, sa jasnim fokusom na primarnu proizvodnju i pakovanje proizvoda za velike retail lance, kao i za izvoz. Ono što nas izdvaja jeste činjenica da smo se godinama unazad pažljivo pozicionirali u premium segmentu – proizvodi koje potrošači danas mogu da pronađu na policama dolaze direktno iz naše proizvodnje, što nam daje potpunu kontrolu nad kvalitetom.Posedujemo sertifikate za kvalitet Global Gap i Grasp,planiramo da u jednom delu proizvodnje implementiramo i organski sertifikat i sve to uz vrhunske mašine za pakovanje proizvoda.

Saradnju smo ostvarili sa velikim i zahtevnim sistemima kao što je Lidl, koji postavlja visoke standarde, ali istovremeno i nudi vrhunski kvalitet krajnjim kupcima. Takođe, naši proizvodi su prisutni u okviru ENNA Group, odnosno kroz njihove lance Idea, Roda i Mercator. U tim sistemima mogu se pronaći naši premium proizvodi – kruška, malina, jagoda i trešnja.

Kada je reč o lešniku, tu smo proizvodnju strateški usmerili ka izvozu, pre svega na zahtevno italijansko tržište, gde se kvalitet jasno vrednuje.

Međutim, ono što smatram posebno važnim jeste da EatFruit danas nije samo proizvodna priča, već platforma za širi investicioni model u poljoprivredi. Upravo iz tog razloga razvijamo i crowdfunding pristup, koji vidimo kao način da uključimo veći broj ljudi u ovu priču. Duboko verujem da to neće ostati samo na lešniku i kruški, već da je ovo početak jednog mnogo šireg i dugoročnog modela razvoja domaće proizvodnje.

Sam model prevazilazi granice poljoprivrede i direktno je povezan za finansije i ekonomiju tako da pažljivo biramo tim i ljude koji će biti najbolji mogući servis našim partnerima.

• Šta konkretno znači ‘invest’ u EatFruit Invest – da li ljudi investiraju u proizvodnju, zemljište, proizvod ili brend?

Investiranje za nas praktično znači ulaganje u zajednički projekat – u ovom slučaju, u konkretnu poljoprivrednu proizvodnju. Naš crowdfunding model posmatramo kao moderno zadrugarstvo, prilagođeno vremenu u kojem živimo.

Srbija ima snažno iskustvo zadrugarstva i jasno je da je u periodima kada su zadruge bile funkcionalne, poljoprivreda bila profitabilnija i konkurentnija. Kasnije je došlo do usitnjavanja proizvodnje i pada ekonomske održivosti manjih gazdinstava, što je dovelo mnoge proizvođače na ivicu egzistencije. Danas, pojedinačni farmeri koji obrađuju 2, 5 ili 10 hektara često nisu interesantni velikim kupcima – ako ne mogu da obezbede kontinuitet i količinu, odnosno da „napune kamion“, tržište ih jednostavno zaobilazi.

Upravo zato želimo da kroz ovaj model okupimo ljude oko zajedničkog cilja i omogućimo im da budu deo većeg, organizovanog sistema. Kroz savremeni oblik zadruge gradimo održiv projekat koji ima kapacitet da odgovori na zahteve tržišta i istovremeno vrati ekonomsku snagu domaćoj proizvodnji.

Naš pristup je jednostavan: udruživanjem stvaramo vrednost koju pojedinac sam teško može da postigne. „Mi > ja“ nije samo moto, već princip na kojem gradimo ceo model razvoja.

• Koja je najveća iluzija koju ljudi imaju o ulaganju u poljoprivredu?

Najveća iluzija vezana za poljoprivredu jeste da je to lako zanimanje. U realnosti, to je posao kao i svaki drugi – zahteva kontinuitet, posvećenost i ozbiljan rad da bi se došlo do rezultata. Istina je da povraćaj investicije dolazi sporije nego u nekim drugim sektorima, ali često i brže nego kod nekretnina koje se kod nas tradicionalno doživljavaju kao „idealna“ investicija.

Poljoprivreda danas podrazumeva mnogo više od same proizvodnje – neophodno je pratiti tržišne trendove, nove tehnologije i stalno se prilagođavati. Kompanija mora biti agilna, efikasna i vidljiva, jer samo tako može ostati konkurentna.

Sa druge strane, postoji veliko interesovanje ljudi za poljoprivredu. Mnogi prepoznaju njen potencijal, ali je ne vide kao svoje primarno zanimanje – bilo zbog nedostatka vremena, znanja ili kapitala za veća početna ulaganja. Upravo tu naš crowdfunding model dobija puni smisao.

On omogućava ljudima da ulože iznos koji im odgovara, da na taj način diversifikuju svoj investicioni portfolio i istovremeno postanu deo realne proizvodnje. Investitori imaju priliku da dođu, obiđu imanje, upoznaju ceo proces i budu deo priče, dok operativni deo posla preuzima naš tim.

Na taj način gradimo partnerski odnos u kome svi zajedno rastemo, širimo se i stvaramo dugoročnu vrednost.

Freepik/Stocking

• Poljoprivreda je često spora i nepredvidiva – gde vidite prostor za skaliranje i ozbiljan profit?“

Poljoprivreda jeste sporija u odnosu na brze oblike trgovine ili berzanske investicije, ali kada stvari stavimo u realan kontekst – slika se menja. Ako uzmemo da je prosečan ROI za nekretnine u Beogradu oko 4–4,5%, poljoprivreda, posebno kada je dobro organizovana i vođena, može biti značajno efikasnija. Ključ je u proizvodnji i dodatnoj vrednosti – sve što ide ka preradi i finalizaciji proizvoda direktno utiče na povećanje povrata investicije.

Naravno, nepredvidivost postoji u svakom poslu. Ne postoji garancija ni da će ovaj intervju biti pročitan, bez obzira na to koliko se vi pripremite i postavite kvalitetna pitanja, ili koliko se ja potrudim da dam relevantne odgovore. Isto važi i za biznis – rizik je sastavni deo svake ozbiljne priče.

Kada govorimo o skaliranju, izuzetno smo zadovoljni tempom rasta. Nalazimo se na preseku tradicionalnog i modernog – sa jedne strane je poljoprivreda kao stabilna i dokazana grana, a sa druge inovativni model koji funkcioniše online i otvara vrata širokom krugu investitora. Upravo ta kombinacija daje dodatnu snagu projektu.

Posebno bih istakao da su deo ove priče ljudi koji su ostvarili ozbiljne rezultate, kako u sportu, tako i u biznisu. Njihovo poverenje i učešće smatram jednim od najvećih priznanja i potvrdom da radimo ispravnu stvar.

Što se tiče same proizvodnje, prostor za rast je značajan – kako kroz širenje primarne proizvodnje, tako i kroz preradu i pakovanje. Na taj način ne samo da povećavamo količine, već podižemo i kvalitet i kontrolu nad finalnim proizvodom. Na primer, prva klasa lešnika ide kao premium, finalno obrađen i upakovan proizvod, dok se druga klasa i nusproizvodi koriste za proizvodnju paste od lešnika, čime maksimalno koristimo sirovinu i povećavamo ukupnu vrednost.

Paralelno radimo na potpisivanju tri dugoročna ugovora – dva sa velikim međunarodnim kompanijama i jedan interno. Ti ugovori neće podrazumevati samo otkup u periodu od 15 godina, već i snažnu savetodavnu komponentu, kontrolisanu proizvodnju i transfer znanja, što dodatno osigurava stabilnost i dugoročnu održivost celog sistema.

• Da li Srbija može da bude ‘voćni startup’ Evrope ili smo i dalje samo sirovinski dobavljač?

Srbija može i mora da ide u pravcu jasne specijalizacije u proizvodnji. To podrazumeva da se strateški opredelimo za određene kulture i sektore, uz dugoročno planiranje od 30 do 50 godina. U tom smislu, važno je pratiti primere zemalja poput Turske, jer naša klima sve više gravitira ka nečemu što su oni imali i sama proizvodnja mora da bude slična njihovoj,po uzoru na Kinu i njihov model makroekonomske organizacije.

Ključna reč je reonizacija – jasno definisanje koje regije su optimalne za određene vrste proizvodnje. Takav pristup omogućava da država i tržište tačno znaju gde se šta proizvodi, u kojim količinama i kog kvaliteta. Time se stvara poverenje kod velikih kupaca, ali i omogućava mnogo efikasnije planiranje i razvoj celog sektora.

Na osnovu toga treba graditi i sistem subvencija i bespovratnih sredstava. Logika je jednostavna – tamo gde određena kultura prirodno pripada i gde već postoji znanje i tradicija, podrška treba da bude veća. U suprotnom, ukoliko se ide van tih okvira, subvencije bi trebalo da budu značajno manje. To nije restrikcija, već način da se uvede red i dugoročna održivost.

Takav model bi, na primer, jasno profilisao Vojvodina kao centar ratarstva, Arilje kao globalno prepoznatljivo mesto za malinu, Osečina za šljivu, Prokuplje za oblačinsku višnju i Leskovac za papriku. Time bi svaka regija dobila jasnu tržišnu poziciju i identitet.

Važno je naglasiti da bi u takvom sistemu i kompanije poput EatFruit-a u nekim segmentima možda imale manji ili nikakav pristup subvencijama, ali to je cena koju treba platiti da bi se uspostavio zdrav i funkcionalan sistem. Verujem da je to jedini način da Srbija napravi iskorak i postane ono što objektivno može – lider u određenim segmentima poljoprivredne proizvodnje.

• Da li Vam je teže bilo igrati protiv ozbiljnog rivala ili boriti se sa vremenskim uslovima i tržištem voća?

Klimatske promene su realnost i nešto što više ne možemo da ignorišemo, već moramo aktivno da ugradimo u način na koji planiramo proizvodnju. Sve više idemo ka klimatskom obrascu sa kratkim prolećima i jesenima i izrazito toplim letima, što direktno utiče na izbor kultura i način proizvodnje. Upravo zato je važno da posmatramo zemlje koje su već prilagođene takvim uslovima, poput Turkey, i da učimo iz njihovog iskustva – koje kulture daju najbolje rezultate, gde su najefikasniji i šta možemo da primenimo kod nas.

Sa druge strane, jedna od stvari koju kao tržište i dalje potcenjujemo jeste uloga osiguranja. U razvijenim sistemima, osiguranje je temelj stabilnog poslovanja, dok se kod nas često posmatra kao nepotreban trošak. Suštinski, ono je upravo suprotno – mehanizam koji štiti proizvodnju, investiciju i kontinuitet poslovanja. Može se desiti da nekoliko godina ne bude potrebe za aktiviranjem polise, ali jedna loša sezona može nadoknaditi sve prethodne troškove i praktično sačuvati ceo sistem.

Naš pristup je da u ranim fazama obavezno osiguramo imovinu, odnosno zasade dok ne uđu u puni rod. Nakon toga, planiramo i dodatne modele osiguranja samog prinosa, u skladu sa tržišnim uslovima i cenama. Cilj nam je da i kompanija i naši partneri imaju maksimalnu moguću sigurnost, jer bez tog elementa nema ni dugoročno održivog rasta.

• Koliko je mentalitet profesionalnog sportiste – disciplina, rutina, rad pod pritiskom, zapravo presudan u vođenju biznisa poput EatFruit-a

Mislim da su sport i biznis u suštini veoma slični. Sve ono što sam proživeo u sportu danas prepoznajem i u poslu, posebno kada je u pitanju rad u timu. Sport me je pripremio za ovo što radim – naučio me disciplini, radnoj etici, kako da se nosim sa pobedama, ali i sa porazima, koji su neizbežan deo svakog biznisa.

Kao i u sportu, ni u biznisu nema pravolinijskog puta. Neuspesi su sastavni deo procesa i važno je ne gubiti glavu, već učiti iz svakog koraka – iz neuspeha u neuspeh, dok ne pronađeš ono što za tebe funkcioniše i gde možeš da napraviš razliku.

Fokus je još jedan ključni element. On donosi stabilnost i jasnoću – moraš da znaš gde si krenuo, gde se nalaziš i gde želiš da stigneš. Bez toga je teško održati kontinuitet i pravi smer.

Sa druge strane, trudim se da konstantno radim na sebi, da učim i da se okružim ljudima koji su iskusniji i uspešniji u biznisu od mene. To je nešto što smatram ogromnom prednošću. Imao sam sreću da upoznam ljude koji su spremni da podele svoje znanje i iskustvo, i verujem da je to jedan od najbržih načina da napreduješ.

Za mene je ovo i dalje proces učenja i usavršavanja. Kao što sam u sportu godinama gradio svoj maksimum, tako verujem da i u biznisu tek treba da dostignem svoj puni potencijal.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife/Gorica Mitrović

Foto: Freepik/Stocking, Gjoko Dungevski