Kako su nas Tom i Džeri, a da to nismo ni primetili, naučili da cenimo klasičnu muziku
Pojedine crtane filmove pamtimo po likovima, a neki ostanu deo našeg detinjstva i neraskidivi deo naše života. Tom i Džeri pripadaju ovoj drugoj grupi. Učili su nas ritmu, tajmingu, humoru bez mnogo reči i činjenici da je ponekad dovoljno nekoliko minuta jurnjave da se ispriča savršena priča. Ali, postoji još nešto što nam je ovaj legendarni crtani film dao, a da toga godinama nismo bili ni svesni – prvi susret sa klasičnom muzikom.
Mnogi pripadnici generacija koje su odrastale uz Toma i Džerija prvi put su čuli dela Franca Lista, Johana Štrausa, Frederika Šopena, Đoakina Rosinija, Volfganga Amadeusa Mocarta ili Petra Iljiča Čajkovskog upravo dok su gledali kako mačka pokušava da nadmudri miša u dnevnoj sobi, kuhinji ili koncertnoj sali.
Skot Bredli i muzika iz crtaća
Iza tog jedinstvenog spoja humora i muzike stajao je američki kompozitor Skot Bredli (Scott Bradley), glavni muzički direktor MGM-ovih animiranih filmova od četrdesetih do pedesetih godina prošlog veka. Tokom karijere napisao je muziku za više od stotinu epizoda Toma i Džerija, ali nije stvarao tek običnu zvučnu podlogu. Kod njega je muzika bila ravnopravan glavni lik.
Svaki skok, pad, udarac tiganjem, bežanje kroz kuću ili komični sudar imao je svoj muzički odgovor. Nije muzika pratila akciju – akcija je pratila muziku. Bredli je precizno usklađivao svaki pokret sa orkestrom, spajajući džez, originalne kompozicije i citate iz najpoznatijih dela klasične muzike. Tako su milioni dece širom sveta, sasvim nesvesno, razvijali osećaj za orkestarski zvuk i melodije koje su vekovima oblikovale muzičku istoriju.
Epizoda koja je osvojila Oskara
Najpoznatiji primer svakako je epizoda The Cat Concerto, u kojoj Tom izvodi Listovu Mađarsku rapsodiju br. 2, dok Džeri pravi potpuni haos među dirkama klavira. Ova epizoda osvojila je Oskara i do danas se smatra jednim od najboljih spojeva animacije i klasične muzike ikada napravljenih.
Možda upravo zato Tom i Džeri i danas zvuče drugačije od mnogih modernih crtanih filmova. Njihove scene nisu bile ispunjene nasumičnim zvučnim efektima ili pesmama koje brzo zaboravimo, već pravom orkestarskom muzikom koja je nosila priču. Dok su se deca smejala jurnjavi mačke i miša, usput su upoznavala Mocarta, Lista ili Rosinija – iako tada verovatno nisu znala ni kako se ti kompozitori zovu.
Zbog toga danas mnogima nije potrebna koncertna dvorana da bi prepoznali neku od tih melodija. Dovoljno je nekoliko taktova, pa da se pred očima ponovo pojave Tom za klavirom, Džeri koji beži među dirkama i jedna od onih nezaboravnih jurnjava koje su obeležile detinjstvo.
To nije samo lepa uspomena, već i primer koliko umetnost može prirodno da pronađe put do dece. Ne kroz lekcije i obavezno učenje, već kroz igru, smeh i emociju.
Najtužniji obrazac detinjstva: Zašto je Dizni u čak 22 crtana filma „ubio“ bar jednog roditelja
Značaj klasične muzike
Danas brojni pedagozi i neurolozi ističu da izlaganje kvalitetnoj muzici u detinjstvu doprinosi razvoju pažnje, pamćenja, sposobnosti prepoznavanja obrazaca, jezika i emocionalne inteligencije. Iako je nekada popularna teorija o takozvanom „Mocartovom efektu“ – ideji da sama klasična muzika povećava inteligenciju – kasnije naučno osporena, istraživanja i dalje potvrđuju da muzika ima važnu ulogu u razvoju dečjeg mozga. Ona podstiče koncentraciju, razvija slušnu percepciju, osećaj za ritam i kreativnost, a decu uči i strpljenju, slušanju i prepoznavanju nijansi.
Generacije koje su odrastale uz Toma i Džerija možda nisu ni slutile da, dok se smeju mački koja uporno pokušava da uhvati miša, njihov mozak istovremeno upija složene orkestarske aranžmane i melodije koje su preživele vekove. Možda baš zato klasična muzika mnogima od nas ni danas ne zvuči daleko, ozbiljno ili dosadno. Naprotiv – zvuči poznato. Zvuči kao detinjstvo. Kao subotnje jutro ispred televizora. Kao vreme kada smo, potpuno nesvesno, učili da volimo umetnost.
Izvor: BIZLife
Foto: ChatGPT
