Između novinarstva i književnosti: Kako je „Plamen ivanjdanske sveće“ sačuvao jedan svet od zaborava

Postoje knjige koje nastaju iz mašte, i one druge – koje godinama tiho žive u čoveku, čekajući pravi trenutak da budu ispričane. Upravo tako nastao je i „Plamen ivanjdanske sveće“, zbirka priča satkana od sećanja, emocija i jednog sveta koji je autorka nosila u sebi decenijama. Sa iskustvom novinarke, urednice i osobe koja je ceo život provela među rečima, Olgica Kravljača Veljović danas kroz književnost pokušava da sačuva ono najvažnije – uspomene, ljude i vrednosti koje nas oblikuju. U razgovoru za naš portal govori o tome kako izgleda prelazak iz novinarskog u književni izraz, koliko su sećanja verna stvarnosti i zašto dobra priča nikada ne prestaje da živi.

„Kao neko ko je završio Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, potom i master studije, uvek sam bila u svetu književnosti, priče, jezika. I kasnije, kroz poslove – lektor, novinar, urednik, pa i kroz rad sa različitim klijentima, dok sam bila u svetu komunikacija, pa ponovo kroz odnose s javnošću, u moći reči i priče nalazila sam i dalje nalazim inspiraciju. Snaga koju ima jezik, misao pretočena u reč, mogućnost je na koju se ne može ostati ravnodušan. Dobra komunikacija zasniva se na artikulisanosti naše poruke i proceni onoga kome poruku šaljemo, dobra priča će živeti ako je mi sačuvamo, ispričamo. Ako samo deo svog unutrašnjeg sveta prenesemo u delo, rekli smo mnogo i o sebi. Ne, faktografski, dokumentovano, naravno, već mnogo opsežnije, dublje“, počinje ona priču o sebi, kao uvod u priču o knjizi.

Tako je nastao „Plamen ivanjdanske sveće“. Doživljaje, događaje i likove koje je opisala u “Plamenu ivanjdanske sveće” Olgivca je nosila u sebi oko 30 godina.

„I oni i ja smo znali da će jednoga dana dobiti formu, nastaviti svoj život kroz priče. Ipak, bilo je potrebno da dve sveće prislužene na Ivanjdan, svojim plamenovima priljubljenim u jednu svetlost prizovu siluetu žene i muškarca koji su na taj dan živeli sreću praznika i otvore ceo univerzum sećanja. Jedna iskra stvarala je sledeću. Kada su vrata otvorena, nije teško ući“, kaže ona.

Razlika između novinarstva i književnosti

Pitamo Olgicu kako je izgledao skok iz novinarstva u književnost, gde se načini pisanja i razmišljanja umnogome razlikuju.

„Ono što znamo o funkcionalnim stilovima srpskog književnog jezika, kazuje nam da književnoumetnički stil, kojim se pišu književna dela, čine subjektivnost, slikovitost, emocionalnost, figurativnost, izražen pogled na svet pripovedača, koji nije dužan da se drži istine kao takve. Novinarski stil pak teži objektivnosti i istini, jasnom iznošenju činjenica, jezgrovitosti u kazivanju, uz primese elemenata drugih stilova. I često se približavaju. Oba, naravno, karakteriše obavezna upotreba standardnog jezika i oba su bila tema velikih imena književnosti. Ljosa, koji se i sam bavio novinarstvom и u svoja dela inkorporiraо teme novinarstava, kaže da, ma koliko se ono približavalo književnosti, postoji jedna suštinska razlika – novinarstvo ne sme da izneveri istinu. Za Markesa je novinarstvo bilo najbolje zanimanje na svetu i smatrao je da je u njemu dovoljno da samo jedna činjenica bude netačna i da stvori predrasude o celom delu. U romanima je pak samo jedna istinita činjenica potrebna da da legitimnost celom delu. U tome je video svu razliku“, objašnjava ona.

O moći priče

Sve u svemu, moć priče i želja da prenese poruku poveznica je za obe vrste pisanja.

„Književnost je tu da nam na dlanu da sva sredstva, ako umemo da ih koristimo. I da stvaramo svetove. Svaki tekst koji sam napisala kao novinar nosi deo mene sa namerom da informišem o nečijem liku, radu, o nekom događaju, predelu, da prenesem informaciju, utisak. I bilo je prilika da se novinarski stil približi književnoumetničkom. Pisanje „Plamena ivanjdanske sveće“ je zapis duše nastao na osnovama jednog davnog i sveprisutnog sveta i stvorio je jedan nov svet“, objašnjava ona.

Velika je vremenska distanca koja stoji između nastanka doživljaja, pa sećanja na njih, te samog oblikovanja u priče.

„Upravo je i potrebno da se napravi distanca, da se ono “odležano” što trezvenije, nikako i manje emotivno, prikaže, da bude pročišćeno, depatetisano. Na taj način se uzima sam sok sećanja, emocija koja je preživela gusto tka priču, a sećanja, izmenjene forme, ali ne i suštine, postaju deo sveta priče. Tako mnoge slike koje su bile sećanja danas žive kroz “Stolarevu priču”, “Sobu sa brodovima”, “Dunju”… Imaju one i u detalje živih slika (prikaz stolarske radionice), ali su postale i deo jednog novog, književnoumetničkog sveta“, priča naša sagovornica.

Ovo su najprodavanije knjige svih vremena

Inspiracija za knjigu

A da li je neka konkretna slika ili uspomena bila početna iskra za celu knjigu?

„Pomenuti trenutak i plamen dveju priljubljenih sveća, koji prelazi u jedan, jeste iskra koja je otvorila čitav jedan minuli svet sećanja, ali i potonji, svet priča. Taj plamen je dao naslov prvoj priči, koja se može doživeti i kao uvodna, a onda i celoj zbirci. Jedna od najemotivnijih priča, “Soba sa brodovima”, svoj uvod je ispisala jednog februarskog dana u Trstu, dok se svetlost prelamala na moru koje je energično poigravalo i činilo da nastane podrhtavanje brodova ravno plesu. To je bio ram za priču koja obeležava život, način da se iskaže teško kazivo i očuva uspomena na jednu ženu, koja je bila život sam. Sadašnji trenuci su uvek osetljivim nitima uvezani sa prošlim da granice nema, a porod njihovog odnosa može biti nešto veličanstveno – priča“, ističe Olgica.

Neki pišu knjige da bi razumeli prošlost, drugi da bi osvetleli budućnost, a Olgica objašnjava da je njena knjiga nepogrešivo nastala iz potrebe da se od zaborava otrgne ceo jedan svet koji formira čoveka.

„Svet dobrote, ljubavi i nepokolebivih vrednosti. Na tom putu se jasno spoznaje da su sećanja (prošlost) uvek prisutna i u sadašnjosti i da samo negujući i jedno i drugo možemo sasvim spoznati sebe i čvrsto koračati u budućnost. Zato je sve vreme prisutna radost života, i kada je setna, zahvalnost i slavljenje svakog doživljaja – a opisani su i oni teški, egzistencijalni – kao Božijeg dara“, napominje zaključuje da da ima još ideja i da se nada da će biti i inspiracije za neke naredne knjige, naravno – pod uslovom da sve naredno što iskaže bude dostojno “Plamena ivanjdanske sveće”.

Izvor: BIZLife

Foto: Olgica Kravljača Veljović