Infektolog Dragan Delić za BIZLife: Korona, godinu dana kasnije

Godinu dana od početka pandemije koronavirusa, epidemiološka situacija u zemlji i dalje je nepovoljna i nema naznaka da bi uskoro moglo da se očekuje njeno poboljšanje. Takva slika direktna je posledica odlaganja pravovremenih mera a slične scene proživljavali smo u više navrata i čini se da sve ove mesece nismo uspeli da izvučemo glavne pouke.

„Problem je to što se struka, najpre epidemiolozi ne pitaju, odnosno ne odlučuju o merama, i što se pravi balans između zdravstvene situacije i ekonomije što je neprihvatljivo za svakog lekara i humanistu”, ovako situaciju sa koronavirusom nakon godinu dana od pojave prvog slučaja zaraze u zemlji vidi infektolog u penziji dr Dragan Delić.

• Prošlo je godinu dana od početka epidemije koronavirusa i u Srbiji tokom kojih smo imali smenu eskalacije i smirivanja epidemiološke situacije. Ipak, kao glavna činjenica koja se čini da dominira u javnosti je nepreduzimanje protivepidemijskih mera na vreme. Kako vi to objašnjavate? Da li se ovakvo nepovoljna epidemiološka situacija u Srbiji može  pripisati isključivo tome ili ima i drugih faktora koji su tome doprineli?

Epidemiološka situacija u Srbiji konstantno je nepovoljna i trenutno nema nagoveštaja da bi uskoro moglo da se očekuje njeno poboljšanje, a veliki problem je nedostatak pravovremenog odlučivanja, odnosno zakasnele mere.

Visok broj novozaraženih pokazuje koliko je odlaganje mera problematično.

Otkrivanje više od 3.000 i li 4.000 novoinficiranih ljudi, kakvo smo imali danima pokazatelj koliko je u stvari problematično odlaganje mera. Sve vreme nedostaje blagovremeno odlučivanje kada je u pitanju procena protivepidemioloških mera. One su pogrešne i zakasnele, hronično kasnimo sa time. Epidemiologiju smatram kao preventivnu granu koja mora da vidi šta se dešava i u kom pravcu se situacija kreće i da idemo u susret problemima, a ne da čekamo da se virus toliko raširi. U maju prošle godine mere su prerano ublažene, a potom se kaskalo sa protivepidemiološkim merama kada se videlo da će doći do esklalacije širenja virusa. Mi gotovo da nemamo mere ili su one dosta skromne u odnosu na Evropu. Da li je moguće da u Evropi nema znanja pa oni imaju tako stroge mere, a da smo mi toliko pametni da nam nije potrebno pooštravanje? Nama su potrebne strože mere budući da imamo veliki broj onih koji ne poštuju ni elementarne poput nošenja maski.

• Prošlog marta smo o vakcini mogli samo da sanjamo. Sada je to realnost. Da li je vakcinacija ključna, koje vreme je potrebno za dostizanje kolektivnog imuniteteta i koliko smo mu blizu?

Vakcinaciju vidim kao jedinu šansu da se situacija preokrene i virus suzbije, ali je  to prerano očekivati budući da je potrebno da se vakciniše bar tri miliona građana. Pored toga, imamo i one koji su preležali bolest i to bi zaista omogućilo veći imunitet, odnosno zaštitu za oko 80 ili 85 odsto populacije, ali smo sada još daleko od toga. Još je prerano za opuštanje i treba sprovesti vakcinaciju koja je jedini izlaz iz ove situacije. U suprotnom možemo imati teške forme bolesti, zatim i po život ugrožavajuće. Takođe može doći i teških formi gde im bi ostale strahovite posledice, poput oštećenja na plućima, srcu, ali po mentalno zdravlje.

A vial with the Johnson & Johnson’s one-dose COVID-19 vaccine is seen at the Vaxmobile, at the Uniondale Hempstead Senior Center, Wednesday, March 31, 2021, in Uniondale, N.Y. The Vaxmobile, is a COVID-19 mobile vaccination unit, sponsored by a partnership between Mount Sinai South Nassau and Town of Hempstead to bring the one-dose vaccine directly to hard-hit communities in the area. (AP Photo/Mary Altaffer)

• Šta smo u ovom periodu saznali o virusu, da li su novi sojevi, odnosno mutacije izmenile njegova svojstva, da li će on oslabiti, kada i od čega to zavisi?

Ono što karakteriše virus je laka prenosivost, i sve mutacije ići će vremenom ka tome da se lakše prenosi i ka blažoj kliničkoj slici. Za to je ipak potrebno vreme, a znamo da postoje uslovi koji virusu ne odgovaraju, to je dokazano. Na primer, ako se čestice aerosola izlože sunčevim zracima, posle osam do 19 minuta infektivnost se smanjuje značajno, ali ne u potpunosti, nije više toliki stepen zaraznosti.

Takođe, virusu ne odgovara provetravanje, distanca, ali ni to ne eliminiše potpunu opasnost od širenja virusa.

• Šta su Vaša dosadašnja iskustva sa virusima ovakvog tipa pokazala, Vaše kolege često govore o tome da je virus nepredvidiv, da je iznenadio nekim svojim svojstvima, da li je za vas lično posle toliko godina rada i iskustva bilo nekih iznenađenja i nepoznanica?

Ja nisam zatečen ovim virusom, vidim da mnogi lekari pričaju da ih iznenađuje, ali već 40 godina radim sa virusima i govorim o značaju infektivnih bolesti i sve ovo što je Sars-CoV- 2 doneo za mene je potpuno predvidivo i očekivano. Nema ništa tu neobično što drugi virisi nisu davali manje ili više.

To su neke biološke osobine virusa koji pokušavaju da se prilagode, odnosno svoje biološke osobine nametnu nama. To više govore lekari koji u kliničkoj praksi nisu imali toliko kontakt sa bolesnicima i infektivnim bolestima, pa su možda zatečeni, ja to razumem.

Godinama govorim kako je pitanje vremena kada će se desiti pandemija, za mene je očekivano ovo što se desilo, pitanje je šta je sledeće.

Pandemiju ne možemo sprečiti, jedino možemo ublažiti efekte.

U ovo trenutku preko 30 virusa je na „stand by“ kad je u pitanju pandemija, 40- ak čeka pogodnu situaciju uslove da bi dali pandemiju, to je poznato.

• Kako tumačite sve veće nepoverenje građana u Krizni štab i ljutnju pojedinih delova privrede i sektora zbog mera zatvaranja i ograničavanja rada? Kako je došlo do toga?

Smatram da bi epidemiolozima trebalo ostaviti prostora da odlučuju o merama. Pravljenje balansa između epidemioloških mera i zdravstvene situacije i ekonomije i uslužnih delatnosti za mene je kao lekara neprihvatljivo, nestručno i nepojmljivo, takav balans se ne može praviti. U Kriznom štabu trebalo bi da budu stručnjaci i da oni insistiraju na merama.

Mi kao narod od ranije imamo usađen stepen nepoverenja u vlast, odluke i druge ljude. Srbija je inače zemlja sveznalica i mudraca eksperata, svi sve znaju i osećaju se pozvanim da o nećemu tako ozbiljnom pričaju.

Situacija „u kojoj svi sve znaju“ koštala nas je i velike stope smrtnosti od Kovida 19, ona iznosi oko jedan odsto.

Izgubljeno poverenje je i zbog toga što je Krizni štab sastavljen tako kako jeste.

Izvorni Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti ne poznaje Krizni štab, i predviđa da borbu protiv pandemije vode Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, koju čine virusolozi, epidemiolozi, lekari, infektolozi, stručnjaci, zatim Instituti za javno zdravlje i Ministarstvo zdravlja. Sada se odjednom pojavljuje Krizni štab sastavljen od struke i politike i mislim da je to bila greška od početka. Mešati politiku u struku je neprihvatljivo. Borbu protiv pandemije treba da vode isključivo lekari, a ne političari. Njihovi predlozi se ne slušaju, ne usvajaju se i to je sasvim jasna poruka svim ljudima da ekonomsti i političari odlučuju o stručnim stvarima. Struka samo predlaže, a odlučuju drugi- to je neprihvatljivo za mene.

• Spekuliše se i oko toga da se javnosti ne daju ni pravi podaci oko broja umrlih, jer svakodnevno imao gotovo identičan broj, a takođe smo među zemljama koje imaju najveću stopu smrtnosti lekara. Kakvo je vaše viđenje stvari, da li su te sumnje opravdane?

I više nego jasno je da podaci koji nam se saopštavaju ne odgovaraju istini. Potrebna je analiza svega toga, u svakom ozbiljnom i odgovornom društvu kada se čuje koliko je lekara umrlo moralo bi da se izađe sa podacima i analizom kako i zašto su umrli, kako građani tako i toliki broj lekara. Pristup da će se to uraditi kada prođe epidemija je sasvim pogrešan.

• Da li se skorije možemo nadati povratku uobičajenim tokovima života?

To zavisi od nas, virus će ostati, on je ušao u humanu populaciju, i sada je  u „slepoj ulici“.

Koliki će njegov značaj biti, zavisi od nas, ako se vakcinacija brzo sprovede problem će biti apsolviran, međutim ima i onih koji nemaju poverenja u vakcinaciju ili negativan stav, a neki možda iz zdravstvenih razloga ne mogu da je prime. Ako se vakcinacija sprovede u masovnom obimu i brzo, a imamo vakcine koje su kvalitetne i bezbedne, onda izlazimo iz tog problema, ali ako to bude izostalo, onda virus ostaje i obolećemo kad tad, posle mesec dana, pola godine, godinu dana…

==============================================================================================

„RIP grip“

• Ove sezone nismo čuli za i jedan slučaj virusa gripa, znači li to da ga nema zaista ili se samo manje govori o tome jer je pandemija korona virusa sada dominantna i sve usmereno ka simptomima koje on sa sobom nosi?

Uobičajeno je da druge virusne infekcije  u ovakvim pandemijama odlaze u zapećak, manje su prisutne i toga je bilo i ranije.

Ove godine, ali i prošle značajno veći odziv građana bio je za vakcinu protiv gripa, u odnosu na ranije, što takođe ima značaja, ali to ne znači da je virus gripa nestao.

On samo nema takvu aktivnost i značaj kao ranijih godina ali ne znači da je  nestao, i iskoristiće  neke svoje šanse narednih godina, jer on ima mnogo više promena nego koronavirus.

==============================================================================================

Izvor: BIZlife magazin/Jelena Andrić

Foto: YT/Printscreen, Beta/AP, Pixabay