Da li biste ZAPOSLILI MILENIJALCA i da li su oni vredni vaših ŽIVACA?

Mišljenja o milenijalcima su veoma podeljena, mada će većina prevagnuti na negativnu stranu. Nazivaju ih i generacijom idiota, zlatnim ribicama, jer im okolnosti drže pažnju svega nekoliko minuta.

Došlo je i to vreme da se takve generacije zaposle i zaplivaju burnim morem zvanim život. Šta milenijalci žele od posla? Da imaju svrhu, do doprinesu na neki način zajednici i, naravno, da prostor bude atraktivan i moderan, a kuhinja uvek bogata hranom i kafom.
Postoji nekoliko uzroka koji su doveli do toga da ljudi rođeni od ’94. godine pa nadalje budu čudni, lenji, neradnici, depresivni itd. Naravno, svaka čast izuzecima.

U devedesetim su popularne knjige bile o roditeljstvu, ali i one koje su se bavile  psihologijom vaspitavanja dece. Zato je ponašanje milenijalaca uslovljeno neuspešnim roditeljskim strategijama i uticajem novih tehnologija. Nestrpljenje i takvo okruženje stvorilo je talas mladih ljudi koji ne mogu da se snađu u realnom svetu.

Roditelji su toj deci govorili da su posebni, jedinstveni, da mogu da dobiju šta god požele, kad god požele. Dobijali su nagrade za greške i slaba dostignuća, što u startu degradira nečiji talenat, uloženo vreme i trud. A samim tim se i to dete oseća kao da nije zaslužilo tu nagradu i sve to dovodi do kontraefekta i osećaja nezadovoljstva i niskog samopouzdanja.
Šta se dalje dešava? Ti ljudi izađu u realni svet. Odjednom shvate da stvari ne funkcionišu onako kako su oni učeni da funkcionišu. Odjednom je pred njima mali milion izazova.

Shvate da nije tako jednostavno naći posao, i da je još teže taj posao raditi valjano i kako treba. Zatim, shvate da ne mogu dobiti sve što požele kad god požele i da ljudi postoje i žive van njihovog balona ružičaste sapunice.

Još jedna činjenica koja ne ide na ruku milenijalcima jeste nedostatak socijalnih veština. S obzirom na količinu vremena koje provode za tabletom, telefonom, računarom, nemaju preteranog dodira sa stvarnim svetom, sa starijim ljudima, pa čak ni sa njihovim vršnjacima. Sklapaju se prijateljstva koja su površna, kao i veze i odnosi, i kada odrastu oni nisu u stanju da oforme dubok smisleni odnos sa nekom osobom.

Zato u radnom okruženju dolazi do incidenata i neslaganja jer oni ne poznaju autoritet. Ne znaju kako da se ophode prema starijim osobama, pre svega, ne poštuju druge i tuđe vreme. Većinom su sebični, razmaženi i očekuju da im se sve servira na tanjiru, a oni ne daju ništa za uzvrat. Kako su odrastali u masovnom potrošačkom društvu, u njih je ugrađena svest materijalista i bitniji im je kvantitet od kvaliteta. Često kasne na posao, na sastanke, ne izvršavaju radne zadatke, neodgovorni su.

Kako rešiti ovaj problem? Neki slučajevi su toliko izgubljeni da zaista ne vredi trošiti ni vreme ni sredstva ni živce na njih. Za one za koje pak postoji zrno nade, treba im pristupiti polako i oprezno. Jednostavno ih naučite i uputite ih korak po korak u posao, u obaveze u neke šablonske socijalne situacije. Ako nađete takvu osobu koja je voljna i željna da uči i usavršava se, ali jednostavno nije imala prilike gde to da vidi, onda ste na dobitku. Što se ostalih tiče, niste vi dužni da ispravljate „krive Drine“ i da prevaspitavate nekog u dvadesetim godinama. To je izgleda još uvek posao za njihove roditelje.

Izvor: BIZLife

Foto: Pexels

Piše: M. Puljecović