Nekada su se delovi za „Opelove” automobile proizvodili u mom rodnom gradu, u danas nepostojećoj kikindskoj „Livnici”, tačnije, u njenom pogonu IDA. Međutim, nije bilo nimalo lako da se taj posao sklopi, morali su da se prođu ozbiljni testovi i da se zadovolje najviši kriterijumi kvaliteta, ali kasnije je, kažu stariji livničari, bilo dovoljno samo da na odlivku stoji žig „LŽTK” i deo je mogao odmah u automobil. Čak postoji i jedna urbana legenda da su usred sankcija došli ljudi iz „Opela” sa novcem u kešu, pokupili sve delove koji su stajali na paletama po krugu fabrike i nekako preko Mađarske to odneli u Riselshajm.

Piše: Glavni i odgovorni urednik Borislav Despotović

Ostaću još malo lokalpatriota. Kada je „Banini” bio pred gašenjem, iz stečaja ga je izvukla „Jafa”, ali nije to bila obična kupovina, odnosno puko preuzimanje jedne fabrike (sa novosagrađenim, najsavremenijim pogonom!) i njihovih nadaleko poznatih proizvoda. Mogli su novi vlasnici samo da okače svoje ime na proizvode i da ih stave na rafove, ali nisu to uradili. Kao ozbiljni znalci marketinga, znale su nove gazde iz Crvenke da kikindske „noblice”, „domaćica” i „rum kasato” ne mogu da budu tuđi, nego samo „Baninijevi”. Ako se ne varam, čak nisu pravili ni neku novu kampanju, nego su legendarnu TV reklamu „Noblice, noblice, siđite sa police” pustili na svim radijskim i TV kanalima. Dakle, za minimalno novca – maksimalan uspeh, jer je brend sâm uradio posao za sebe.

A zašto vam ovo pričam? Pa zato što je prva pričica primer teško stečene reputacije, a druga govori o brendu koji je bio toliko jak da ni „klinička smrt” nije uspela da ga uništi. Nažalost, Livnica „Kikinda” nije preživela sankcije i privatizaciju, pa je tako i priča o njenoj reputaciji danas samo setno sećanje na neka lepa stara vremena, ali je i dokaz da se dobra reputacija zauvek pamti.

Nažalost, staro pravilo važi uvek i svuda: dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje. Činjenica je da smo mi, kao narod, skloni da zaboravljamo i zažmurimo na (ne)dela onih koji su i te kako zaslužili da budu izopšteni iz društva, ali pošto ovde nije reč o njima, zadržaćemo se na onima koji ništa nisu skrivili.

Danas, u eri digitalnih medija, naročito društvenih mreža, influensera i drugih onlajn novotarija, svako može da kaže šta misli, bukvalno o svemu i svačemu, a ne mora o tome išta da zna. Međutim, vrlo je važno ko je šta rekao. Uticajni ljudi sa interneta, koji imaju ogroman broj pratilaca, samo jednom naručenom, subjektivnom ili zlonamernom objavom mogu da unište besprekoran brend, ukaljaju nečije ime i obezvrede teško stečenu reputaciju.

Isto tako, nije zlato baš sve što lepo sija na internetu. To je mesto gde šarlatani, kriminalci i razni zlonamernici mogu sebe da predstave istovremeno kao Majku Terezu, Stiva Džobsa i Nikolu Teslu. A baš takvi „ušminkani” internet propovednici, nažalost, imaju veliki broj pratilaca, koje neretko šalju u propast, kako poslovno tako i lično.

Zbog svega toga, ja nekako više volim takozvani seljački marketing, odnosno, dok se sa nekim ne rukujem, lično ne porazgovaram ili ne probam neki proizvod, ja, ipak, imam malu rezervu. O reputaciji kompanije govori zadovoljstvo radnika, a ne CSR kampanja, o kvalitetu proizvoda ili usluge ne govori „fensi” reklama, nego reka odanih kupaca.

Dakle, kada je o reputaciji reč, čovek (pojedinac) predstavlja njen početak i njen kraj.