Za koga zidamo budućnost?
Dok smo u redakciji pripremali ovo izdanje, posvećeno sektorima koji doslovno preoblikuju fizionomiju naše zemlje: građevinarstvu, investicijama i nekretninama, iza mene su ostale nedelje provedene nad papirima sasvim drugačije vrste. Potpisani ugovori, overeni predugovori i hladna matematika stambenog kredita konačno su stavili tačku na proces kupovine mog prvog stana. To lično iskustvo u trenu me je izmestilo iz uloge običnog posmatrača i gurnulo u kožu hiljada mladih ljudi u Srbiji koji pokušavaju da ostvare jedno od najosnovnijih ljudskih prava: krov nad glavom.
Piše: Jovan Kragović, urednik magazina BIZLife
Pre nego što sam počeo da tražim stan, imao sam prilično jednostavnu predstavu o tome kako taj proces izgleda. Odrediš budžet, pogledaš nekoliko oglasa, obiđeš stanove, izmeriš šta ti je važno, pronađeš onaj koji ti se dopadne i – kupiš ga.
Onda sam počeo da tražim stan.
Vrlo brzo sam shvatio da između „želim da kupim stan“ i „mogu da kupim stan“ postoji čitav svet kompromisa.
U teoriji, tržište nekretnina meri se procentima rasta, milionima evra i statistikama rasta cena. U praksi, ono je surovi i iscrpljujući ispit kompromisa. Dok posmatrate kako kvadrat u prestonici dostiže basnoslovne cifre, brzo shvatite da snovi o stanovanju u centru ili širem centru grada više nisu stvar vaših profesionalnih dometa, već hladne ekonomske barijere. Iz oglasa u oglas, mapa želja nevoljno se širi, a granice onoga što smatrate „prihvatljivim” nezaustavljivo se pomeraju ka periferiji.
To iskustvo me je dovelo do razgovora sa vlasnikom jedne od vodećih beogradskih agencija za nekretnine. Njegov savet bio je lišen iluzija, ali pun pragmatične vizije: „Ako tražiš pravu perspektivu i pametno ulaganje, zaboravi na navike i gledaj prema Surčinu i Ledinama.” Poslušao sam ga. Ipak, dok sam gledao kako se te lokacije preobražavaju u nova čvorišta razvoja, suočio sam se sa poraznim paradoksom. Kada cena kvadrata na obodima grada, u mestima poput Jakova, dostigne više od 2100 evra, jasno je da mlad čovek, bez ozbiljnog porodičnog kapitala i podrške najbližih, jednostavno ne može sebi da priušti ni taj skromni početak na samoj periferiji.
Svedoci smo neviđenog građevinskog zamaha. Kranovi su postali najdominantniji ukras našeg horizonta, gradimo na svakom ćošku, a javni narativi uglas ponavljaju kako sve te kvadrate i projekte podižemo za našu decu. Međutim, otvara se mučno pitanje: kakva je to vizija budućnosti ako ta ista deca, sa fakultetskim diplomama i celodnevnim radom, moraju da kapituliraju pred cenovnicima stambenog prostora? Kakav grad gradimo ako je osnovna pretpostavka samostalnog života postala neostvariv luksuz?
Zato nas ovomesečna tema magazina BIZLife – Build and Beyond – obavezuje da zagrebemo ispod površine betona i stakla. Reč „Build” označava arhitekturu, investicije, kranove i kapital. Ali upravo „Beyond” predstavlja suštinu – ljude, jer ne označava samo ono što dolazi nakon što izgradimo zgradu, već i ono što ta zgrada omogućava.
Novi posao. Nova porodica. Samostalan život. Kraće ili duže putovanje do posla. Više ili manje vremena sa decom. Prvi stan. Prvi komšija. Prvi ključ koji je zaista vaš. Taj momenat kada okrenete ključ u sopstvenoj bravi, osećaj dostojanstva da ste na sopstvenom posedu i sloboda da planirate sutrašnjicu bez straha od tuđih odluka.
Grad bez priuštivih kvadrata za svoje stvaraoce nije metropola budućnosti, on je samo skupi izložbeni salon.
Nije problem u tome što se grad širi, niti što Surčin, Ledine ili Jakovo postaju nova jezgra razvoja. Problem je kada širenje grada znači da njegovi najvitalniji ljudi moraju da odustanu od njega.
I zato možda najvažnije pitanje budućnosti nekretnina neće biti koliko ćemo novih kvadrata izgraditi. Biće to pitanje za koga ih gradimo. Nije dovoljno samo graditi gradove budućnosti. Moramo graditi gradove u kojima budućnost mogu da zamisle i oni koji tek treba da je stvaraju.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Zoran Rašić / BIZLife
