Nevidljivi saputnik na putu do posla: Kako ugljen-monoksid utiče na organizam

Ne možemo da ga vidimo, pomirišemo niti osetimo njegov ukus, ali ugljen-monoksid može da ostavi merljiv trag u našem organizmu. Od saobraćaja i izduvnih gasova do drugih izvora sagorevanja, ovaj nevidljivi gas može biti deo okruženja kroz koje prolazimo svakog dana.

Radni dan za mnoge počinje mnogo pre prvog mejla, sastanka ili uključivanja računara. Počinje izlaskom iz kuće, ulaskom u automobil ili autobus i prolaskom kroz jutarnju saobraćajnu gužvu.

Dok razmišljamo o obavezama koje nas čekaju, retko se pitamo šta se nalazi u vazduhu koji udišemo na putu do posla. Jedan od potencijalnih nevidljivih saputnika upravo je ugljen-monoksid.

O ovom gasu većina ljudi počne ozbiljnije da razmišlja tek kada se pomene trovanje ili alarm u zatvorenom prostoru. Ipak, ugljen-monoksid nastaje pri nepotpunom sagorevanju organskih materijala, pa se može povezati sa brojnim situacijama iz svakodnevnog života – od izduvnih gasova automobila i duvanskog dima do neispravnih peći, kotlova, kamina, požara ili roštilja u zatvorenom prostoru.

Njegova specifičnost je upravo u tome što ga naša čula ne registruju. Nema boju, miris ni ukus.

Ali organizam može.

Magnific/nattysiri

Telo registruje ono što mi ne primećujemo

Jedna od zanimljivijih karakteristika ugljen-monoksida jeste da se nedavna izloženost može procenjivati merenjem njegove koncentracije u izdahnutom vazduhu. Rezultat takvog testa može se dobiti za manje od jednog minuta.

Drugim rečima, iako sami ne možemo da primetimo prisustvo ovog gasa, njegovo izlaganje može ostaviti trag koji je moguće izmeriti. Još važnija priča, međutim, odvija se u krvi.

Kada ugljen-monoksid dospe u organizam, vezuje se za hemoglobin i stvara karboksihemoglobin, odnosno COHb. Upravo je COHb jedan od najvažnijih biomarkera koji se koriste za procenu nedavne izloženosti ugljen-monoksidu.

A razlog zašto je ovaj gas toliko značajan krije se u njegovom odnosu sa kiseonikom.

Kada kiseonik izgubi trku

Osnovni zadatak hemoglobina jeste da prenosi kiseonik do ćelija našeg organizma. Problem nastaje kada se u toj priči pojavi ugljen-monoksid. CO se za hemoglobin vezuje približno 200 do 250 puta jače od kiseonika.

Ako hemoglobin zamislimo kao taksi koji treba da prevozi kiseonik kroz organizam, ugljen-monoksid je putnik koji se ukrcava preko reda – i pritom zauzima svoje mesto mnogo čvršće.

Kada se to dogodi, deo kapaciteta krvi za prenos kiseonika postaje zauzet ugljen-monoksidom, pa tkiva mogu da dobijaju manje kiseonika nego što im je potrebno. Upravo zbog toga čak i relativno mala izloženost može imati nesrazmeran uticaj na kapacitet hemoglobina da obavlja svoju osnovnu funkciju.

Glavobolja, umor, manjak koncentracije…

Još jedan razlog zbog kojeg ugljen-monoksid lako može da prođe neprimećeno jeste to što kod blaže izloženosti simptomi nisu naročito specifični. Mogu se javiti glavobolja, umor, vrtoglavica, manjak energije, otežana koncentracija ili osećaj nedostatka vazduha prilikom napora.

To su, istovremeno, osećaji koje je u svakodnevnom životu veoma lako pripisati nečem sasvim drugom – lošem snu, napornom jutru, stresu ili jednostavno zahtevnom radnom danu.

Kako nivo ugljen-monoksida raste, posledice mogu biti ozbiljnije i uključivati konfuziju, poremećaj svesti i druge probleme povezane sa smanjenom dopremom kiseonika tkivima. Upravo zato je važno razumeti gde ovaj gas nastaje i šta povezuje njegove različite izvore.

Magnific/Alla541

Od jutarnjeg saobraćaja do drugih svakodnevnih izvora

Izduvni gasovi automobila samo su jedan od mogućih izvora ugljen-monoksida. CO nastaje kada organski materijali ne sagorevaju potpuno. Zato se može javiti kod neispravnih peći, kotlova i drugih grejnih tela, automobilskih izduvnih gasova, požara, kao i u duvanskom dimu.

Zajednički imenitelj svih tih situacija jeste – sagorevanje. Kada sagorevanja nema, nema ni značajnih količina ugljen-monoksida. To je važna razlika, jer CO ne predstavlja samo opasan gas već i svojevrstan merljivi trag procesa sagorevanja. Upravo zbog toga koristi se i u naučnim istraživanjima kao pokazatelj izloženosti.

Ono što ne vidimo ipak možemo da izmerimo

Iako ugljen-monoksid ne možemo da registrujemo čulima, njegova nedavna prisutnost u organizmu može da se proceni. Među najčešće korišćenim pokazateljima su koncentracija ugljen-monoksida u izdahnutom vazduhu i karboksihemoglobin u krvi.

Upravo zato se CO u naučnim istraživanjima često posmatra kao svojevrstan trag procesa sagorevanja. Kada se sagorevanje ukloni, drastično se smanjuje i stvaranje ovog gasa. To se može videti i na primeru duvanskih proizvoda: kod aerosola proizvoda koji zagrevaju duvan, umesto da ga sagorevaju, laboratorijska merenja pokazala su da CO može biti sveden na veoma nizak nivo – u pojedinim analizama čak ispod granice kvantifikacije.

Ta razlika može se pratiti i u organizmu. Istraživanja osoba koje su u potpunosti prešle sa cigareta na proizvode bez sagorevanja beleže značajno niže vrednosti karboksihemoglobina u odnosu na one koji su nastavili da puše cigarete. Promene se kreću u istom smeru kao kod uklanjanja izvora sagorevanja, što dodatno pokazuje koliko je CO direktno povezan upravo sa tim procesom.

To, naravno, ne znači da je ugljen-monoksid jedini štetan sastojak niti da odsustvo sagorevanja znači i odsustvo rizika. Ali upravo je CO dobar primer koliko jasno jedan proces može da ostavi merljiv trag u organizmu. I tu biomarkeri postaju posebno korisni: nešto što ne možemo da vidimo, namirišemo ili osetimo možemo da pretvorimo u podatak koji je moguće pratiti i bolje razumeti.

Magnific/teksomolika

Kako smanjiti izloženost?

Dobra vest je da se izloženost ugljen-monoksidu može smanjiti relativno jednostavnim merama. Redovno servisiranje uređaja za grejanje, dobra ventilacija prostora, korišćenje detektora ugljen-monoksida i izbegavanje rada motora u zatvorenim prostorijama neke su od osnovnih preventivnih mera.

Na kraju, možda je upravo ugljen-monoksid dobar primer koliko malo ponekad znamo o onome što nas okružuje tokom sasvim običnog dana.

Ne možemo da ga vidimo dok prolazimo kroz jutarnji saobraćaj. Ne možemo da ga namirišemo. Ne možemo da osetimo njegov ukus. Ali kada mu je organizam izložen, njegovo prisustvo može da ostavi merljiv trag. A ono što možemo da izmerimo, možemo i bolje da razumemo.

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/nattysiri, Magnific/dashtik, Magnific/teksomolika, Magnific/Alla541