Balada o milenijalcima: Generaciji koja je stigla svuda, osim sebi
Ako postoji generacija koja će na pitanje „Kako si?” automatski odgovoriti „Evo, radno”, onda su to milenijalci.
Piše: Gorica Mitrović, Glavna i odgovorna urednica DigitalLife-a
Gorica Mitrović, Glavna i odgovorna urednica DigitalLife-a
Mi smo generacija koja je odrasla uz poruku da se uspeh zaslužuje, da moraš da radiš više od drugih, da budeš prvi koji dolazi i poslednji koji odlazi. Učili smo da ne pitamo za platu na prvom razgovoru za posao, jer „nije lepo”, da ćutimo kada nam daju još jedan zadatak, jer „tako se gradi karijera”, te da budemo zahvalni što uopšte imamo posao.
Mi smo generacija koja je normalizovala odgovaranje na mejlove u 23.47, sastanke koji su mogli da budu mejl, mejlove koji su mogli da budu poruka i poruke koje su mogle da sačekaju ponedeljak.
Mi smo generacija koja ima sedamnaest otvorenih tabova, tri Excela, pet Viber grupa, Slack, Teams, WhatsApp, LinkedIn i nervni slom, ali zakazan za sledeću nedelju, čim se malo oslobodi raspored.
Mi smo oni koji na godišnjem odmoru nose laptop. Ne zato što moraju. Nego za svaki slučaj. Oni koji kažu da će proveriti samo jednu stvar, a dva sata kasnije učestvuju u kriznom sastanku iz apartmana na moru.
Mi smo ljudi koji se izvinjavaju kada koriste slobodan dan, koji osećaju grižu savesti kada odu kod lekara usred radnog vremena i koji na bolovanju odgovaraju na pozive.
Mi smo izmislili izraz „multitasking”, pa onda shvatili da to znači da istovremeno radimo pet stvari, nijednu kako treba i usput zaboravljamo gde su nam ključevi i šta smo ono beše hteli da kažemo.
Mi smo generacija koja je od „work hard” nekako stigla do „work all the time”, koja je romantizovala zauzetost. Ako nisi zatrpan obavezama, kao da nisi dovoljno važan. Ako nemaš kalendar u tri boje, kao da nemaš karijeru.
Mi smo ljudi koji će pre uzeti još jedan projekat nego priznati da nemaju vremena, koji će pomoći kolegi, završiti tuđi deo posla, ostati duže, javiti se i kada nisu dežurni, pa tek onda shvatiti da već tri meseca nisu pročitali knjigu koja nema veze sa poslom.
Posledično, mi smo oni koji su prvi ozbiljno počeli da govore o balansu između privatnog i poslovnog života, ali smo ga uglavnom tražili između dva Zoom sastanka.
I taman kada smo od generacije Z počeli da učimo da je u redu reći „ne mogu”, da nije sramota tražiti veću platu, da nije neuspeh promeniti posao, da nije lenjost otići na odmor bez laptopa i da svet neće stati ako se na poruku odgovori sutra, stigla je generacija alfa – generacija koja će verovatno pitati zašto bi uopšte uključivala kameru na sastanku, zašto bi ostajala prekovremeno ako za to nije plaćena, zašto bi radila posao petoro ljudi i zašto bi se identitet gradio oko vizitkarte.
Mogu sve. Ili ne? Trenutak u kom devojčice počnu da sumnjaju u sebe
I eto nas. Mi, koji smo godinama klimali glavom na svaku novu obavezu, sada treba da vaspitavamo generaciju koja će na mnoge od njih sasvim mirno odgovoriti: „Ne.”
Možda će nas to nervirati. Verovatno hoće. Govorićemo kako današnja deca neće da rade. A možda ćemo, negde duboko u sebi, biti pomalo ljubomorni što će oni mnogo ranije naučiti ono što smo mi shvatili tek posle nekoliko „burnouta” i odlazaka kod terapeuta.
Možda je upravo to najveći zadatak naše generacije. Ne da ih naučimo da rade kao mi. Nego da od nas preuzmu ono što vredi – odgovornost, radoznalost i upornost, a da sve ono zbog čega smo godinama mešali profesionalni uspeh sa ličnom iscrpljenošću ostane samo jedna simpatična, pomalo tužna osobina milenijalaca.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Zoran Rašić/BIZLife, Unsplash/Getty images
