ESG 2.0 – Ko drži ključ održive budućnosti?

Kada je, u januaru 2025. godine, Donald Tramp ponovo zakoračio u Belu kuću, vazduhom je prostrujao kolektivni uzdah olakšanja u mnogim korporativnim odborima širom Sjedinjenih Američkih Država. Najavljeni regulatorni zaokret bio je agresivan i brz: ukidanje strogih klimatskih pravila, povlačenje federalnog nivoa iz ekološke regulacije i otvoreno jačanje narativa da je koncept ESG-a, zapravo, samo „ideološki projekat” levih globalističkih elita. Američka Komisija za hartije od vrednosti i berze (SEC) ubrzo je reagovala, započevši demontažu pravila o obaveznom klimatskom izveštavanju kompanija. Preko noći, pritisak države da se bude „zelen i odgovoran”, makar formalno, nestao je.

Međutim, umesto očekivane smrti ESG-a, svedoci smo nečeg daleko kompleksnijeg. Dogodio se paradoks: dok politika ide u pravcu potpune deregulacije, kapital i tržišna logika odbijaju da prate taj politički ritam. ESG nije nestao – on je samo odbacio svoju ideološku ljušturu, prestao da bude alat za popravljanje korporativnog imidža i PR-a i transformisao se u hladnu, pragmatičnu poslovnu logiku. Danas kompanije više ne implementiraju ove principe zato što je to samo „ispravno”, već zato što to i vredi.

Ova globalna tektonska promena donela je duboki raskol između dva dominantna ekonomska modela sveta – američkog tržišnog pragmatizma i evropske regulatorne čvrstine. Dok Vašington posmatra održivost kao stvar ličnog izbora i profita, Brisel je pretvara u zakonsku obavezu bez koje je nemoguće pristupiti evropskom tržištu. Za međunarodne sisteme, ali i za domaće kompanije koje su deo globalnih lanaca snabdevanja, nastupila je era kompleksnog balansiranja i nove realnosti.

Profesor Boris Kršev

Da bismo razumeli trenutni otpor prema ekološkim regulativama u SAD, moramo se vratiti korenima i shvatiti da civilizacijska svest o zaštiti životne sredine nije nastala juče, niti je vezana za mandate trenutnih političkih lidera.

„Civilizacija je postala svesna značaja zaštite životne sredine pre više od pola veka, tačnije od nastanka pokreta ’Greenpeace’ (1971), koji je prvi ukazao na to da ’planetu nismo nasledili od svojih predaka, nego smo je pozajmili od svojih potomaka’”, objašnjava na početku razgovora Boris Kršev, redovni profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije. On podseća na hronologiju globalnih napora, od konferencije u Stokholmu 1972. godine, preko istorijske deklaracije u Riju 1992, pa sve do Ugovora iz Nice 2001. godine, gde je zaštita životne sredine prestala da se tretira kao nacionalni problem i zvanično postala regionalno i globalno pitanje čije su norme države obavezne da ispunjavaju.

Međutim, sudar ovih civilizacijskih težnji sa realpolitičkim i ekonomskim interesima stvorio je plodno tlo za trenutni konflikt. Prema rečima profesora, problem leži u tome što se „politika zaštite životne sredine ’poklopila’ sa neoliberalnim konceptom novog svetskog poretka”, zbog čega je u praksi izuzetno teško realizovati ESG principe.

„To je posebno teško ako SAD i njen predsednik, koji sebe smatraju ogledalom civilizacije, prvi opstruiraju ono što ovi principi sadrže: smanjenje emisije štetnih gasova, transparentnost izveštavanja o stanju životne sredine, energetsku efikasnost i korišćenje obnovljivih izvora energije”, naglašava profesor. On trenutni moto Vašingtona vidi kao povratak doktrini „Pax Americana” i principu „First America” – ono što je dobro za američke kompanije dobro je i za Sjedinjene Države. To ga, kako kaže, asocira na čuvenu repliku „Pohlepa je dobra” iz kultnog filma Olivera Stouna „Wall Street”.

Ipak, profesor Boris Kršev veruje da ovaj talas deregulacije ima svoj rok trajanja i da ne predstavlja trajni krah svesti o održivosti. Povlačeći paralelu sa istorijskim borbama za slobodu i prosvetiteljstvo, on ističe da američki narod, koji je pre 250 godina doneo Deklaraciju o nezavisnosti, dugoročno neće poništiti vrednosti za koje su se borili očevi nacije.

„Otuda ne mislim da se radi o krizi temeljnih vrednosti i dubljoj promeni globalnog ekonomskog i društvenog poretka, nego o prolaznom političkom talasu koji su sa sobom doneli neodgovorni ljudi. Demonstracija sile ne rešava problem. Još je Karlo Veliki rekao da se ’kopljima može osvajati, ali se na kopljima ne može sedeti’. Ne možete večno živeti u konfrontaciji sa svima”, zaključuje profesor, napominjući da je zatvaranje u nacionalne rovove i jačanje desnice potpuno suprotno dugoročnim ciljevima globalizacije.

Dok se na političkoj sceni lome koplja oko ideologije, u realnom sektoru i pravnoj praksi stvari se postavljaju znatno pragmatičnije. Politički narativi se menjaju, ali ugovori i zakoni na evropskom tlu ostaju neumoljivi.

Evropski zid i tiha američka praksa

Da politički zaokret u Vašingtonu ne znači automatsko brisanje ESG praksi u američkom biznisu, potvrđuju i naši sagovornici iz Advokatske kancelarije „Atanasković – Božović”. Miloš Atanasković objašnjava da fokus Bele kuće na energetsku nezavisnost i fosilna goriva jeste stvorio fenomen poznat kao „greenhushing” – situaciju u kojoj kompanije nastavljaju da sprovode održive strategije iznutra, ali o tome više ne govore glasno u javnosti, kako bi izbegle političke napade.

Miloš Atanasković, Advokatska kancelarija „Atanasković – Božović

„Najznačajniji primer ove promene verovatno predstavlja efektivno napuštanje pravila o obaveznom izveštavanju o klimatskim rizicima od strane Komisije za hartije od vrednosti SAD (SEC)”, navodi advokat. Međutim, on odmah povlači jasnu granicu između američkog i evropskog kontinenta. Dok SAD labave pravila, Evropska unija nikako ne usporava: kroz rigidne propise, kao što su CSRD (Direktiva o izveštavanju o korporativnoj održivosti) i CSDDD (Direktiva o dužnoj pažnji održivosti korporacija), Brisel stvara detaljan i pravno obavezujući okvir koji uređuje lance poslovanja, ljudska prava i klimatsku tranziciju.

Ipak, ni unutar same Evrope situacija nije homogena. Advokat ukazuje na unutrašnje razlike u sprovođenju ovih mera: „Zemlje koje prednjače u njihovoj primeni jesu skandinavske zemlje, Nemačka i Francuska. Sa druge strane, u nekim zemljama, poput Italije i Grčke, implementacija ovih mera napreduje znatno sporije.”

Ovaj regulatorni razlaz između dve najveće ekonomske sile direktno pogađa treća tržišta, uključujući i Srbiju. Profesor u svojoj analizi primećuje da „EU polako postaje ostrvo za sebe”, gde investitori rigidno koriste ESG kriterijume za procenu rizika, jer velike korporacije ne žele nikakve nepredviđene situacije koje mogu ugroziti političku i poslovnu stabilnost. Kao primer u kom ubrzani razvoj ne prate ESG principi, profesor navodi slučaj Rio Tinta na našim prostorima, naglašavajući da, „ako je smisao svakog posla samo interes i profit, onda smo kolektivno osuđeni na propast”.

Nađa Grubješić, Advokatska kancelarija „Atanasković – Božović”

Sa pravne tačke gledišta, domaće kompanije nemaju luksuz da biraju da li će pratiti američki ili evropski model ukoliko žele da ostanu deo globalne utakmice. Efekti evropskih direktiva uveliko prevazilaze granice Unije. Nađa Grubješić iz Advokatske kancelarije „Atanasković – Božović” naglašava da pomenuta CSRD direktiva ne obavezuje samo evropske firme, već zahteva i relevantne informacije od dobavljača i poslovnih partnera van EU. Još rigoroznija CSDDD direktiva, čija se puna primena očekuje do 2029. godine, primorava kompanije da identifikuju i spreče negativne uticaje na ljudska prava i ekologiju u čitavom lancu snabdevanja.

„U praksi se zahtevi koje nameću ova pravila već sada reflektuju kroz ugovorne odnose”, upozorava ona. „Kompanije iz trećih zemalja, uključujući i Srbiju, sve češće dobijaju zahteve da prihvate kodekse poslovnog ponašanja dobavljača, ESG upitnike u okviru due diligence procedura, klauzule o održivosti i ljudskim pravima, kao i mogućnost raskida ugovora u slučaju ESG neusklađenosti.” Bez obzira na to šta Donald Tramp izjavljuje u Vašingtonu, srpski privrednik koji želi da proda svoju robu u Frankfurtu ili Parizu mora da ima čiste i dokazive ESG papire.

Kratkoročno, ovaj raskorak stvara paralelne i fragmentisane sisteme koji drastično komplikuju operativno poslovanje. Veliki sistemi su primorani da razvijaju regionalizovane strukture usklađenosti, posebne ugovorne režime i odvojene poslovne modele za SAD i EU, što dramatično podiže administrativne troškove. Ipak, naši sagovornici iz sveta prava veruju u dugoročnu harmonizaciju: „Dovoljno je da se samo promeni atmosfera i ublaži retorika prema ESG pravilima u SAD – i EU pristup će odneti prevagu u praksi.”

Finansijski pragmatizam

Da se iza političke galame krije, zapravo, duboka evolucija kapitala, najbolje pokazuju konkretni podaci sa finansijskih tržišta. Milena Milosavljević, potpredsednica Centra za tranziciju ugljenika u kompaniji JP Morgan, iznosi podatke koji jasno demistifikuju sudbinu održivog kapitala i pokazuju da se investitori nisu odrekli održivosti, već su samo promenili terminologiju i fokus.

Milena Milosavljević, JP Morgan

„Prema poslednjem izveštaju Morningstara o tokovima kapitala u održive fondove, američki aktivni održivi fondovi beleže nastavak neto odliva kapitala već treću godinu zaredom”, navodi ona. Ali ključni uvid leži u onome što se dešava paralelno sa tim odlivom – istovremeno svedočimo snažnom rastu pasivnih tematskih fondova koji su fokusirani na infrastrukturu, elektromreže i skladištenje energije.

„To pokazuje da investitori danas manje ulažu u široko definisane, apstraktne ESG strategije, a više u konkretne projekte i tehnologije sa jasnom tržišnom potrebom i dugoročnom ekonomskom logikom”, objašnjava Milena. Klimatski rizici, energetska sigurnost i stabilnost lanaca snabdevanja nisu nestali sa radara investitora, oni su samo rebrendirani i očišćeni od ideološkog rečnika.

Milena Milosavljević, kao internacionalna ekspertkinja za energetsku tranziciju, potvrđuje da je u SAD ESG regulacija ublažena još tokom 2024. godine, kada je SEC iz obaveznog izveštavanja izbacio takozvani Scope 3 (indirektne emisije iz lanca snabdevanja) zbog visokih troškova i pravne neizvesnosti. Najveći potres zapravo su donele izmene Trampove administracije u vezi sa programom „Inflation Reduction Act”, što je pogodilo deo clean-tech tržišta koje je preživljavalo isključivo zahvaljujući državnim subvencijama i poreskim olakšicama.

I ovde se jasna razlika vidi u odnosu na Evropu. Dok je za SAD održivost pitanje profitabilne tehnologije, Evropa je posmatra kroz prirodu sopstvene bezbednosti. „Evropa se razlikuje od SAD jer održivost ne posmatra samo kao regulatornu temu, već i kroz pitanja energetske sigurnosti, decentralizacije i stabilnosti cena električne energije”, objašnjava naša sagovornica. Zbog toga su na Starom kontinentu ove investicije neraskidivo vezane za velike infrastrukturne i energetske projekte. Ipak, čak i Brisel mora da popusti pred pritiskom realnosti: nedavne izmene unete u CSRD program kroz takozvanu Omnibus regulativu pokazuju da se i Evropa polako usklađuje sa tržištem, usvajajući okvire koji su manje ambiciozni od prvobitno planiranih.

U ovoj globalnoj šahovskoj partiji, dok Zapad balansira i redefiniše pozicije, Istok vuče zanimljive poteze. Milena skreće pažnju na trend koji mnogima promiče: „Kina ide u suprotnom smeru i postepeno uvodi obavezno ESG izveštavanje od 2026. godine kroz CSDS regulativu, koja se usklađuje sa internacionalnim ISSB standardima.” To nam jasno govori da tema održivosti nije mrtva, već da je postala ključno oružje u globalnoj ekonomskoj utakmici i kontroli resursa.

Gde se, na kraju ovog puta, presecaju stavovi nauke, prava i finansija? Održive finansije i korporativna odgovornost prestale su da budu stvar estetike, imidža i moralisanja. One su postale pitanje čiste, dugoročne ekonomske stabilnosti.

Zajednički zaključak naših sagovornika se nekako sam nameće: menadžeri koji su mislili da će Trampov povratak značiti trajno zeleno svetlo za povratak na staro poslovanje iz dvadesetog veka ozbiljno su se preračunali. Moćni politički ciklusi mogu privremeno usporiti ili ublažiti zakone, ali ne mogu izbrisati činjenicu da su resursi ograničeni, a da su podaci o poslovanju postali potpuno transparentni. ESG je preživeo sopstvenu ideološku čistku. Postao je pametniji, tiši i daleko opasniji po one koji ga ignorišu, jer se više ne nalazi u brošurama za javnost, već u samom srcu upravljanja poslovnim rizicima.

Menjaju se politički ciklusi i skraćenice, ali suštinska istina ostaje: održivo poslovanje je prestalo da bude pitanje korporativnog morala i postalo je uslov ekonomske pismenosti i pukog opstanka na mapi sveta. Na kraju, kakva je korist od profita ako tržište na kom poslujemo sutra više ne bude postojalo! 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife magazin/Jovan Kragović

Foto: atlascompany/Magnific; Nikola Kršev; Marija Simić; Privatna arhiva