Ramuš,”Panda” i Francuzi
Piše: Milenko Vasović
Mnogo je važnije raditi na sebi da budeš bolji nego držati lekcije drugima kako treba da se ponašaju. Svojim primerom ti ćeš dovoljno reći i sebi i njima, a da ni reč ne progovoriš. Sve je to zapisano u raznim knjigama i o tome spora nema. I isto važi i za pojedinca i za kolektiv, državu, na primer.
Mnogo je galame država Srbija digla oko slučaja Ramuša Haradinaja. Bivši vođa OVK ako je tačno to što mu se pripisuje, i treba da odgovara za zločine. Može biti da se u reakciji prema Francuskoj, koja je odlučila da Haradinaja ne isporuči Beogradu, malo i preteralo, ali to je neka druga tema.
Vratimo se mi sebi, a postupak Francuza neka oni ocenjuju. Da li je Srbija učinila maksimum da se neki zločini iz ratnih dana na Kosovu koji opterećuju i državu i nacionalno biće rasvetle do kraja?
Jedan strašni događaj u samo predvečerje kosovske tragedije i danas opterećuje mnoge srpske porodice. Reč je o masakru u pećkom kafiću “Panda”. Pre bezmalo dve decenije 14. decembra 1998. godine ubijena su šestorica srpskih srednjoškolaca ( a petnaestoro ljudi je ranjeno) dok su bezbrižno sedeli i zabavaljali se u njihovom omiljenom sastajalištu. Dvojica maskiranih napadača uletela su i sasula rafale u prisutne.
Godinama se podrazumevalo da su taj zločin počinili albanski teroristi dok nije počelo da se govorka kako iza toga stoje srpske službe bezbednosti. Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 11.decembra 2015. godine da je „gotovo siguran“ šta se desilo u kafiću, ali nema dokaze.“Bauljamo u mraku. Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili“, kazao je Vučić na konferenciji za novinare u Vladi Srbije.
Mnogo je važno za Srbiju da se ovaj zločin rasvetli, zbog nevinih dečaka kojima je zaustavljen život, zbog njihovih roditelja, zbog svih građana Srbije. Šta ćemo mi, kao država i kao narod, da očekujemo i čemu da se nadamo ako su državne službe pobile ovu decu. Šta da očekujemo ako u državnim strukturama i dalje sede neki od počinioca ovog masakra.
Mogao je i morao Aleksandar Vučić da učini sve kako bi se ovaj slučaj razrešio. Naročito je mogao jer u zatvoru mu sedi Rade Marković, šef Udbe u vreme masakra. On sigurno ima šta da kaže o ovom zločinu. Postoje i drugi koji su upućeni u ove tajne. Porodice streljanih dečaka su tražile od premijera da otkrije ko je pobio njihovu decu. Da saznaju istinu, kakva god da je. I ništa.
Ima i drugih primera, a ovde možemo da pomenemo slučaj ubijene braće Bitići za čije se ubistvo takođe sumnjiče pojedinci iz državnih struktura. To ubistvo opterećuje i srpsko- američke odnose, ali i bez toga na taj zločin treba staviti tačku.
Zvuči kao fraza, ali i za tajne službe bi bilo dobro da se ovaj zločin rasvetli, da ne nose hipoteku. Ako je to njihovo delo, da se pročiste, ako nije da se skine hipoteka. Nekome, međutim, istina ne odgovara, a to seje dodatnu sumnju.
Da je premijer Srbije mobilisao sve istražne organe, za šta je kao prvi operativac Srbije i ovlašćen i odgovoran, oba pomenuta slučaja bila bi rešena. Da je Srbija kao država rasvetlila ova dva tragična događaja, da je osudila ubice, ako su njeni državljani, možda bi i onaj francuski sud u Kolmaru, drugačije odlučio po zahtevu da se srpskom pravosuđu isporuči komandant OVK.
Imamo li mi prava da se ljutimo na Francusku, da joj delimo lekcije, da, na kraju krajeva, sebi pucamo u nogu, kada se mi sami ponašamo kalkulantski. Kada ćutimo i zatvaramo oči pred strašnim zločinima možda i zato što “naši organi ne bi mogli da se ponose onim što su tada uradili”.
Zapušteno je naše dvorište.
Izvor: BIZLife
