Zašto je bila manja šteta zatvoriti pozorišta nego tržne centre

Kada bi se kroz istoriju čovečanstvo suočavalo sa ozbiljnim problemima, među prvima su, uglavnom, uvek trpela pozorišta. Da li je to zbog toga što u ozbiljnim situacijama ljudi nemaju vremena ili želje da misle o kulturi ili zato što je na kulturu najlakše udariti, ne znamo. Ono što je sigurno jeste da ljudi nikada nisu prestali da stvaraju, iako im je to, iz ovog ili onog razloga, neretko bilo zabranjivano.

Jednom takav problematičan period izrodio je najvećeg dramskog pisca svih vremena – Viljema Šekspira. Između 1603. i 1613. godine, kada je Šekspir bio na vrhuncu svog stvaralačkog rada i kada je napisao tragedije „Otelo”, „Kralj Lir”, „Magbet”, „Antonije i Kleopatra”, „Koriolan”, sve londonske pozorišne kuće su tokom 78 meseci bile čak 60 odsto vremena zatvorene zbog kuge.

Nekoliko vekova kasnije, manje opasna, epidemija koronavirusa pozorišta je zatvorila na nešto više od šest meseci. Iako je u pitanju neuporedivo kraći vremenski period, pozorišta su se u ovom periodu, osim sa kulturnim deficitom, borila i sa deficitom u budžetima. Oni teatri čije finansiranje zavisi isključivo od njih samih i od prodatih karata, za opstanak se bore od marta, kada je uvedena zabrana okupljanja ljudi u zatvorenom prostoru, a samim tim, i zabrana održavanja predstava.

O tome kako su pozorišta preživela krizu, zašto su ona zatvarana, a ugostiteljski objekti nisu, o novim merama i tome kako će one uticati na pozorište, o novom početku, kulturi i budućnosti nakon koronavirusa, razgovarali smo sa direktorom Ateljea 212, Novicom Antićem.

Pozorišta su početkom pandemije prva zatvorila vrata zbog ograničenog broja ljudi u zatvorenom prostoru. S druge strane, kafići i tržni centri radili su sve vreme, mada redukovano. Kojom su se logikom, po vašem mišljenju, vodili ljudi koji su tako odlučili?

Pozorišta su prestala sa radom na dan proglašenja epidemije, ne pre, ni posle toga dana. Upravo tog dana trebalo je da Atelje 212 izvede premijeru predstave „Dabogda te majka rodila”, po tekstu Vedrane Rudan, u režiji Tanje Mandić Rigonat. I tako je bilo u čitavoj Evropi. Pretpostavljam kako je logika onih koji donose odluke o tome da je ekonomska šteta od zatvaranja pozorišta puno manja od štete koju izazva potpuno zatvaranje tržnih centara i ugostiteljskih objekata. Ja sam ubeđen da u tim oblastima samo u Beogradu radi stotinak hiljada ljudi, direktno ili indirektno. To nije stotinak hiljada ljudi, to je stotinak hiljada porodica. Vi zatvaranjem rešavate jedan urgentan problem, pokušavate da tako ublažite epidemiju, ali istovremeno otvarate mnogo drugih problema – ekonomskih, socijalnih, političkih. Sve to nije ni lako ni jednostavno odmeriti, naročito ako se dešava prvi put. Svedoci smo da vlasti gotovo svih svetskih zemalja tek pokušavaju, tek opipavaju puls korone, donose odluke, često kontradiktorne, zatim ih menjaju, povlače, vraćaju… uče u hodu, suočeni sa situacijom za koju smo svi mislili da je davna prošlost.

Kako je epidemija koronavirusa finansijski uticala na pozorište? Da li je u nekom momentu opstanak doveden u pitanje?

Opstanak Ateljea 212 nije doveden u pitanje, jer smo mi gradsko pozorište, koje se većim delom finansira iz budžeta Beograda . Ali naše pozorište ostvaruje i značajan prihod od prodaje ulaznica i sponzora. Toga sada nema i teško da će ga u većem obimu zadugo biti. Taj prihod smo ulagali u opremu predstava, otkupe dramskih tekstova, rediteljske honorare, u kupovinu opreme, održavanje objekta. Moraćemo, dok traje ova epidemija, da se odreknemo nekih ambicioznijih, većih projekata, da ih pomerimo za neka druga, bolja vremena. Moraćemo više da se oslanjamo na sopstvene snage, na naš ansambl, na postojeće resurse.

Sada već čuveni koncept „novo normalno”, između ostalog, sasvim sigurno će uticati i na pozorišta, glumce i publiku. Šta će se zbog „novog normalnog” desiti pozorištima? Da li ovaj koncept znači da je prethodno sve bilo u redu?

U umetnosti nikada ništa nije u redu, a opet, sve je u redu. Zato ona i jeste onaj pokretački motor, ona duhovna snaga koja kao perpetuum mobile, opet, iznova, uvek, u svim okolnostima i prilikama daje snagu i utehu svakom čoveku, stvaraocu i konzumentu. Ubeđen sam da je umetnost, kao i religija, autonomni sistem, što znači da nije nusproizvod drugih sistema, ne zavisi bazično od njih i ne generiše ih. Nema u umetnosti „novog” i „starog normalnog”, ona jeste tu, sada, sama u sebi i sama za sebe. Prema tome, ona je normalnost sama po sebi, mentalno i sistemski autonomna i ja sumnjam da će je ova pandemija korenitije uzdrmati.

Pozorišta su, konačno, nakon gotovo pola godine, počela sa radom. Kako će sada izgledati predstave? Šta će značiti za pozorište to što je ograničen broj publike i koliko je značajno otvaranje pod takvim uslovima?

Naravno da je značajno. Mi ćemo moći da primimo 110 gledalaca svake večeri. To je preko hiljadu ljudi mesečno. Ako od tih hiljadu ljudi bar stotinu, izlazeći iz pozorišta, oseti ono uzbuđenje koje izaziva snaga umetničke istine, mi smo obavili svoj posao. Umetnost i masovnost ne moraju da se podudaraju; naravno, dobro je kada se to dogodi, ali nije nužno. Vi možete da imate pseudoumetničke događaje za hiljade ljudi koji, uprkos toj masovnosti, izazovu veću štetu od koristi. Mislim da ne treba da jadikujemo u ovoj situaciji zbog onoga što ne možemo da uradimo, već da se trudimo da ono što možemo dobro uradimo.

Takođe, svedoci smo svakodnevnog kršenja socijalne distance. U gradskom prevozu se malo ljudi pridržava mera koje su preporučene, a moglo bi se reći da je slično i u ugostiteljskim objektima. S druge strane, prema novim merama, predstave će moći da gleda polovina gledalaca od ukupnog kapaciteta pozorišnih sala. Zašto će u pozorišnim salama biti popunjeno pola kapaciteta, dok su u prevozima kapaciteti i prebukirani?

Pravila koja važe u našim pozorištima ne razlikuju se od pravila u Velikoj Britaniji, Nemačkoj ili Rusiji. Uostalom, po njihovom uzoru su i sačinjena. To su velike zemlje, sa razvijenim sanitarnim i epidemiološkim sistemima. I u tim zemljama se popunjenost pozorišnih sala kreće u nivou oko 30 procenata od ukupnog broja sedišta. To što se epidemiološka pravila ne poštuju na plažama, u restoranima, trolejbusima, na svadbama i žurkama – ne znači da treba i mi da ih kršimo. Svako je odgovoran za sebe. Ta tipično naša isprika „Svi bacaju smeće sa terase, pa zašto da i ja ne bacim!” ovde ne važi. Virus ne ume da čita propise i ne zanimaju ga naša nadmudrivanja i rupe u zakonima, naša tumačenja i natezanja. On je slep i gluv za sve to. On grabi priliku da se useli u naše telo uvek kada to može. I toga uvek moramo da budemo svesni.

Osim toga, pozorišta i ostali kulturni programi su u Srbiji i inače sve manje posećeni. Kakav odziv očekujete sada, kada ljudi imaju realno opravdanje da ne idu u pozorište?

Sveprisutni strah od virusa može lako da utiče i na posećenost pozorišnih predstava. Ljudi idu tamo gde moraju i rade ono što moraju da urade – pozorište im, možda, ne bude prioritet. I ja strahujem od toga, nadam se da grešim, videćemo…

Da li osećate bojazan da će doći do pogoršanja pandemije kada krenu da se održavaju predstave?

Taj scenario je moguć. Od novembra kreće grip, verovatno će se ova dva virusa pomešati. Mi razmatramo i varijante internet prenosa predstava, ne emitovanja starih snimaka, već prenosa predstava, ukoliko se zaista dogodi pogoršanje situacije.

Kako se živelo bez kulture gotovo pola godine?

Nije se živelo bez kulture. Od Londona pa do Tokija, od Arhangelska pa do Johanesburga, ljudi su u svojim stanovima, kućama, dvorištima pisali, komponovali, pevali, snimali video-radove, slikali, crtali grafite na zidovima, plesali, smišljali nove predstave, filmove, jedom rečju – stvarali. A drugi su čitali, gledali, slušali – konzumirali kulturu i umetnost. Nije bilo ove manifestativne, izvođačke umetnosti, ona je za tren zastala, svela se na minimum, primirila se. Sada se opet polako budi, prilagođava se, koristi svaku priliku da pokaže da postoji. Bilo je u istoriji naše civilizacije i mnogo težih i dužih perioda destrukcije, ratova, pomora, kataklizmi, pa opet – umetnost živi.

Kakav će trag epidemija koronavirusa ostaviti na pozorišni život?

Nisam ubeđen da ova epidemija može korenito da izmeni pozorište, kao što nisu uspele ni prethodne epidemije. Ovaj period krize nije lak, svi ga teško podnosimo, ali ne zaboravimo da je pozorište jedno od najdrevnijih vidova umetnosti, ono je žilavo i vitalno, nastalo je u nekom dalekom polumraku pećine, nastalo je u ritualu, obredu i traje i trajaće dok je ljudi na ovoj planeti.

_____________________________________________________________

Pozorište može da istrpi razne transformacije

Pored publike, pozorište je najviše nedostajalo i samim akterima pozorišnog života, glumcima. Međutim, zelenom svetlu za predstave i pozorišta u Srbiji ne treba se mnogo radovati.

Prema rečima mladog glumca Mateje Popovića, ovo je samo privremeno otvaranje, koje se dešava najviše iz produkcijskih razloga. Na pitanje kako će prestanak rada uticati na pozorišta, on kaže da, čak i ako bude promena u stilu ili načinu izvođenja, one neće trajati dugo. Ipak, kaže, detalji će se znati od aprila.

„Pozorište je živ medij i može da istrpi razne transformacije, kao što i jeste pretrpeo tokom svog viševekovnog razvoja”, kaže Popović za BIZLife magazin.

Kada je u pitanju odziv ljudi, koji će, svakako, biti manji zbog novih mera, Popović smatra da je zadatak pozorišta da ljude privuče, te da će, ako sale i tada budu bile prazne, odgovornost biti na njima, a ne na publici.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Pixabay

Piše: Jelena Jevtić