Zašto baš uspešni ljudi najviše sumnjaju u sebe
Na prvi pogled deluje gotovo paradoksalno da ljudi sa impresivnim karijerama, velikim odgovornostima i dokazanim rezultatima često vode najtiše unutrašnje borbe sa samopouzdanjem. Oni koje okolina vidi kao uspešne, stabilne i kompetentne neretko su upravo oni koji se najviše preispituju, sumnjaju u sopstvene sposobnosti i imaju osećaj da nisu dovoljno dobri za pozicije na kojima se nalaze.
Poslednjih godina sve više se govori o takozvanom imposter sindromu – psihološkom obrascu u kojem osoba, uprkos očiglednim uspesima, veruje da nije zaista zaslužila svoje rezultate i da će pre ili kasnije biti „razotkrivena“. Taj osećaj posebno je prisutan među direktorima, lekarima, preduzetnicima, stručnjacima i ljudima koji rade u veoma zahtevnim i kompetitivnim okruženjima.
Imposter sindrom nije zvanična dijagnoza
Američka psihološka asocijacija navodi da imposter sindrom nije zvanična dijagnoza, već skup iskustava i osećanja koji mogu varirati od povremene nesigurnosti do hroničnog osećaja nepripadanja i unutrašnje sumnje. Ono što ovaj fenomen čini posebno zanimljivim jeste činjenica da se najčešće javlja upravo kod ljudi koji imaju visoke standarde, velika očekivanja od sebe i konstantan pritisak da budu najbolji.
Drugim rečima, imposter sindrom često nije znak slabosti ili nedostatka kompetencija, već posledica života i rada u okruženju koje neprestano traži više.
Kako utišati unutrašnjeg kritičara i prepoznati imposter sindrom?
Sve je počelo od jednog osećaja
Sam pojam definisale su još 1978. godine psihološkinje Pauline Rose Clance i Suzanne Imes, proučavajući uspešne žene koje su imale osećaj da su druge „prevarile“ kada je reč o proceni njihovih sposobnosti. Iako se dugo verovalo da je ovaj fenomen dominantno vezan za žene, danas se zna da podjednako pogađa i muškarce, naročito one koji rade pod velikim pritiskom i nose odgovornost za važne odluke.
Savremena istraživanja pokazuju da se imposter sindrom posebno često javlja kod ljudi koji vode velike timove, upravljaju kompleksnim projektima ili rade u profesijama gde greške imaju ozbiljne posledice. Zanimljivo je da uspeh često ne umanjuje osećaj nesigurnosti – već ga dodatno pojačava. Sa svakim novim napredovanjem rastu očekivanja, odgovornost i strah od neuspeha.
Prema istraživanju konsultantske kompanije Korn Ferry iz 2024. godine, čak 71 odsto američkih CEO direktora i 65 odsto viših rukovodilaca izjavilo je da oseća simptome imposter sindroma. Kod zaposlenih na početku karijere taj procenat bio je značajno niži. Stručnjaci smatraju da razlog nije manjak iskustva, već činjenica da današnji lideri istovremeno moraju da upravljaju poslovnim transformacijama, razvojem veštačke inteligencije, tehnološkim promenama, očekivanjima investitora i odnosima sa zaposlenima.
Dokazivanje vrednosti svakog dana
U takvom okruženju mnogi imaju osećaj da svoju vrednost moraju da dokazuju svakog dana iznova.
Problem dodatno pojačava moderna kultura rada. Sve više istraživanja pokazuje da imposter sindrom nije samo individualni problem, već i posledica poslovnog sistema koji se zasniva na konstantnom poređenju, kulturi performansa i pritisku rezultata. U svetu u kojem se uspeh neprestano meri brojkama, promocijama i produktivnošću, ljudi vrlo lako počinju da veruju da nikada nisu dovoljno dobri.
Posebno su pogođene profesije sa visokim standardima i velikom odgovornošću. Meta-analiza objavljena 2025. godine pokazala je da simptome imposter sindroma ima čak 62 odsto zdravstvenih radnika, dok se među studentima medicine taj procenat kreće oko 49 odsto. Upravo su to profesije u kojima se greške teško opraštaju, a perfekcionizam često postaje svakodnevni način funkcionisanja.
Sumnja nije uvek loša
Ipak, zanimljivo je da određena doza sumnje u sebe ne mora nužno biti loša. Istraživanje profesorke Basima Tewfik sa MIT Sloan School of Management pokazalo je da ljudi koji povremeno preispituju sopstvene sposobnosti često imaju razvijeniju empatiju, bolje slušaju druge, otvoreniji su za učenje i pokazuju više profesionalne poniznosti.
Problem nastaje onda kada sumnja preraste u hroničnu nesigurnost. Tada ljudi počinju da odbijaju prilike za napredovanje, izbegavaju odgovornost ili rade prekomerno kako bi dokazali svoju vrednost. Vrlo često ulaze u burnout, jer imaju osećaj da nikada ne smeju da pokažu slabost ili naprave grešku.
Zbog toga sve više stručnjaka upozorava da rešenje nije samo u individualnom radu na samopouzdanju. Autorke Ruchika Tulshyan i Jodi-Ann Burey u tekstu za Harvard Business Review
ističu da osećaj nepripadanja dodatno pojačavaju pristrasnost, nejednake prilike, isključenost iz važnih poslovnih mreža i nedostatak psihološke sigurnosti u organizacijama.
Saveti poput „samo veruj više u sebe“ često nisu dovoljni
Danas se sve više govori o tome da cilj nije potpuno eliminisati svaku sumnju u sebe, već razviti zdraviji odnos prema sopstvenim sposobnostima i uspesima. Stručnjaci kao ključne faktore izdvajaju jasne kriterijume uspeha, kvalitetan feedback, mentorsku podršku, psihološku sigurnost u timu i sposobnost da ljudi prihvate sopstvene rezultate bez potrebe da ih stalno umanjuju.
Jer imposter sindrom kod uspešnih ljudi najčešće nije pitanje manjka znanja ili kompetencija. Mnogo češće je pitanje unutrašnjeg dopuštenja da uspeh zaista prihvate kao svoj.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/simonapilolla
