Ti, ja i AI: Do sveta izobilja idemo putem bez mape
Već neko vreme čekam da se pojavi poslednji Muskov intervju za The Economist. Uspeo sam da ga pogledam i ono što je za mene bilo iznenađujuće nisu njegove uobičajene priče o Marsu, robotima i budućnosti čovečanstva. Ovoga puta mnogo su mi zanimljivije bile četiri izjave koje, kada se spoje, daju prilično uznemirujuću sliku sveta u koji ulazimo.
Piše: Dr Borislav Miljanović, CEO Represent Systema
Prva je podatak koji Musk navodi, da Kina već sada proizvodi četiri puta više električne energije od Sjedinjenih Američkih Država.
Na prvi pogled, to može izgledati kao još jedno poređenje dve najveće svetske sile. Međutim, u kontekstu veštačke inteligencije to je mnogo više od energetske statistike. Električna energija postaje jedan od najvažnijih resursa nove ekonomije.
Veštačka inteligencija nije samo softver koji živi negde u oblaku. Iza svakog odgovora koji dobijamo od ChatGPT-ja i drugih sistema nalaze se ogromni data centri, čipovi, sistemi za hlađenje i nezamislive količine električne energije. Ako se tome dodaju milioni humanoidnih robota o kojima Musk govori, postaje jasno da se buduća tehnološka moć neće meriti samo kvalitetom algoritama, već i sposobnošću države da proizvede dovoljno energije.
Upravo tu Kina ima prednost koju je teško ignorisati. Druga važna poruka intervjua jeste da Musk, možda i nevoljno, priznaje da bi Kina u budućnosti mogla da prestigne SAD u razvoju veštačke inteligencije i postane globalni lider.
On to ne izgovara kao konačnu prognozu, ali je logika njegovog odgovora prilično jasna. Kineski AI modeli već se približavaju najboljim američkim sistemima, iako raspolažu slabijim čipovima i manjim računarskim kapacitetima. Zbog tih ograničenja kineske kompanije prinuđene su da budu efikasnije. Ako Kina razvije sopstvenu proizvodnju naprednih čipova i obezbedi dovoljno procesorske snage, sadašnja američka prednost mogla bi brzo da se istopi.
Amerika trenutno ima bolje čipove. Kina ima više energije, ogromnu industrijsku infrastrukturu, razvoj robotike i sposobnost da tehnologiju primeni u neverovatnim razmerama. Musk, koji poznaje kinesku industriju bolje od većine zapadnih poslovnih lidera, očigledno razume šta takva kombinacija može da proizvede.
Treći deo razgovora tiče se sveta koji nas, prema njegovom mišljenju, čeka za desetak godina.
To bi trebalo da bude svet izobilja. Veštačka inteligencija proizvodiće digitalno znanje, roboti će obavljati fizičke poslove, a proizvoda i usluga biće više nego što ljudi mogu da potroše. Novac će postati manje važan, a države će građanima isplaćivati ono što Musk naziva univerzalnim visokim prihodom.
U tom svetu ljudi više neće morati da rade. Posebno mi se urezao njegov primer baštovanstva. Ljudi će u budućnosti raditi kao što danas uređuju baštu. Ne zato što od toga moraju da žive, već zato što im pričinjava zadovoljstvo. Neko će želeti da vodi kompaniju, neko da piše, neko da pravi nameštaj, a neko da uzgaja paradajz. Rad će od ekonomske nužnosti postati vrsta hobija i ličnog izbora.
Zvuči gotovo idilično. Problem je što Musk nema jasan odgovor na najvažnije pitanje: šta će se događati između današnjeg sveta i tog obećanog blagostanja?
On otvoreno predviđa da će AI uskoro biti bolji od ljudi u gotovo svim poslovima koji se obavljaju preko računara ili telefona. Tvrdi i da je AI već sposobniji od velike većine profesionalnih programera. Kada humanoidni roboti postanu dovoljno pouzdani, automatizacija će se proširiti i na fizičke poslove.
Dakle, nije teško zamisliti krajnju tačku. Teže je zamisliti put do nje.
Šta će se događati sa milionima ljudi čiji poslovi nestanu mnogo pre nego što nastane obećano izobilje? Ko će finansirati univerzalni prihod? Kako će se novostvoreno bogatstvo raspodeljivati? Šta će se dogoditi sa državama koje nemaju američki kapital, kinesku industriju ili energetsku infrastrukturu? Kako će ljudi reagovati kada shvate da njihovo znanje, iskustvo i profesija više nemaju tržišnu vrednost?
Musk priznaje da tranzicija neće biti glatka. Ali između tog priznanja i njegove slike budućeg blagostanja nalazi se praznina od deset godina u kojoj mogu da se dogode ozbiljni ekonomski, politički i društveni potresi.
Ipak, najveći utisak na mene ostavio je deo razgovora o kontroli veštačke inteligencije.
Musk praktično priznaje da je razvoj AI postao nezaustavljiv. Čak i kada bismo verovali da nosi ozbiljan rizik, više ne postoji realan način da ga jedna država ili jedna kompanija zaustavi. Ako Amerika uspori, nastaviće Kina. Ako jedna kompanija odustane, njeno mesto zauzeće druga.
Istovremeno, američka država nema dovoljno ljudi sa tehničkim znanjem da samostalno procenjuje najnaprednije modele. Musk zato predlaže da vodeće AI kompanije redovno razgovaraju, da pre objavljivanja omoguće konkurentima da testiraju njihove modele i da jedna drugu upozoravaju na opasne sposobnosti sistema.
Država bi trebalo da zadrži konačnu moć da zaustavi objavljivanje opasnog modela. Međutim, prvi alarm trebalo bi da uključe upravo kompanije koje taj model razvijaju ili njihovi direktni konkurenti.
Drugim rečima, kompanije koje se međusobno bore za milijarde dolara, najbolje stručnjake, investitore i globalnu dominaciju trebalo bi istovremeno da budu i čuvari bezbednosti čovečanstva.
Mogu da razumem zašto Musk predlaže takav model. Znanje je zaista koncentrisano u kompanijama, a ne u državnoj administraciji. Problem je što se od učesnika u najvažnijoj tehnološkoj trci u istoriji očekuje da istovremeno budu takmičari, sudije i kontrolori.
Tu dolazimo do suštine problema.
Veštačka inteligencija razvija se brže od institucija koje bi trebalo da je kontrolišu. Kompanije imaju znanje, ali imaju i snažan poslovni interes. Države imaju formalnu moć, ali nemaju dovoljno znanja ni brzine. Javnost snosi najveći deo rizika, a praktično ne učestvuje u donošenju odluka.
Ušli smo, dakle, u proces koji niko pojedinačno ne kontroliše, a koji niko više nema snage da zaustavi.
Možda ćemo za deset godina zaista živeti u svetu izobilja, primati univerzalni prihod i raditi samo ono što volimo. Možda ćemo svoje poslove posmatrati kao što danas posmatramo baštovanstvo.
Ali do tog sveta treba stići.
A ako će glavni kontrolni mehanizam koji treba da spreči da nam se AI otme kontroli biti povremeni razgovori i međusobna provera kompanija koje se utrkuju da naprave najmoćniji sistem, onda smo stvarno u ccabru!
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZLife
Foto: @Zlatko Necevski photography
