Ako imate hrabrosti da ga isprobate, moći ćete da uživate u intenzivnom ukusu koji podseća na mediteranske pašnjake i pikantnim notama koje se u ustima osećaju i satima nakon degustacije.

Neki kažu da je afrodizijak, ali neki smatraju da je opasan za ljudsko zdravlje, jer crvi mogu da prežive žvakanje i da dovedu do Mijaze, odnosno malih otvora u crevima, ali do sada nijedan takav slučaj nije povezan sa „cazu marzu“ sirom.

Njegova komercijalna prodaja je zabranjena, ali ga lokalci rado jedu i to vekovima. „Crvljanje je čar i lepota ovog sira“, kaže za CNN Paolo Solinas, sardinijski gastronom.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Trevor Warmedahl (@milk_trekker)

„Mi oduvek jedemo crve“

Kada turisti posete Sardiniju, obično se opuste u restoranu koji poslužuje „porceddu sardo“, sporo pečenu prasetinu i posećuju pekare koji prodaju „Pane carasau“, tradicionalni tanki hleb. Jedan od delikatesa je i lokalni pekorino – fiore sardo, ali samo oni najhrabriji uživaju i u „casu marzu“.

Euronews prenosi da taj specijalitet ne treba smatrati nekom „čudnom atrakcijom“, nego proizvodom koji drži u životu drevne tradicije i nagoveštaj kako bi hrana budućnosti mogla da izgleda.

Međutim, prvi pisani recepti lokalnih specijaliteta zabeleženi su tek 1909, kada je Vitorio Agneti, doktor iz Modene, došao na ostrvo i uvrstio šest sardinijskih recepata u knjizi „La nuova cucina delle specialità regionali“.

„Ali smo mi oduvek jeli crve. Plinije Stariji i Aristotel su govorili o tome“, kaže Fančelo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Great Big Story (@greatbigstory)

I drugi delovi Italije imaju svoje varijante ucrvljalih sireva, ali se drugde smatraju novotarijom, dok je „Casu marzu“ neodvojiv deo sardinijske kulture ishrane.

Ljubitelji gastronomije, inspirisani preporukama svetski poznatih kuvara, kao što je Gordon Remzi, često posećuju Sardiniju specijalno zbog ovog sira.

„Pitaju nas: ‘Kako pravite casu marzu’. To je deo naše istorije. Mi smo sinovi ove hrane. Ona je rezultat šanse, magije i natprirodnih događaja“, kaže Fančelo.

On je odrastao u mestu Tijesi, sa ocem Sebastijanom, pastirom koji je proizvodio „casu marzu“. Svoje ovce vodio je u planinu Ruđu, gde se po verovanjima meštana dešavaju magične stvari. Priseća se da je njegov otac „casu marzu“ smatra darom „odozgo“. Ako crvi ne bi napali njegove sireve, bio bi očajan.

Kako se pravi „casu marzu“?

Taj delikates obično se pravi krajem juna, kada ovce ulaze u reproduktivni period, a trava se osuši pod vrelim zracima sunca. Očekuje se i pomoć toplog vetra poznatog kao siroko, koji dodatno slabi strukturu sira, što muvama olakšava posao. Posle tri meseca, delikates je spreman i to onda kada njegova struktura postane potpuno kremasta.

Sada su proizvođači pronašli način da mu produže i rok trajanja, iako ranije nije uspevao da se održi duže od septembra. Bez obzira na to što je tako cenjen i pažen, njegov pravni status je u sivoj zoni.

Naime, na lokalu je registrovan kao tradicionalni proizvod Sardinije i time zaštićen, ali ga je italijanska vlada ocenila nezakonitim 1962. zbog propisa koji zabranjuju konzumaciju hrane zaražene parazitima.

Oni koji ga prodaju, suočavaju se sa žestokim kaznama od po nekoliko hiljada evra, ali stanovnici Sardinije očigledno ne mare za to.

Osim toga, deluje da su njihovi preci bili ispred svog vremena, budući da Evropska unija poslednjih godina intenzivno radi na pronalasku načina da se insekti uvrste u svakodnevnu ishranu ljudi, zbog toga što istraživanja pokazuju da bi na taj način mogla da se smanji emisija ugljen dioksida.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.