HRANA ZA DUŠU: „Ostajemo ovde i borimo se“
I kada me nerviraju i kada vidim gadove, lažove, folirante, prevarante, zlotvore, barabe i hulje svakojake vrste – ja još više volim sve ovo ovde jer osećam potrebu da ljude, grad i zemlju, kao neko malo dete ili kuče, zaštitim od svega toga. Osetljiv sam na decu i male životinje. Ne mogu da se brane, bespomoćni su. Tako mi ponekad deluje i Srbija. I gde onda da ideš od nje! Šta će ona sama sa toliko monstruma! – priča u ekskluzivnom intervjuu za BIZLife magazin Zoran Kesić, voditelj i TV autor.
- Vi ste jedan od voditelja koji bi „komotno” mogao da ode na duži odmor i reprizira emisije, jer su teme, likovi i događaji isti ili slični otkako postoji „24 minuta”. Koliki je kreativni izazov u takvim okolnostima praviti priloge i smišljati nove „fore” iz nedelje u nedelju?
Ma… kreativni izazov – kreativni šmizazov! Šta znam, meni nije dosadno. Da jeste, to bi se, svakako, videlo u emisiji. Meni se čini da ne samo da održavamo visok kvalitet kritike, aktuelnosti i zabavnosti, koji smo sami sebi odavno postavili, nego ga malo-pomalo i podižemo.
Dobar je ovo posao, daje ti osećaj da si aktivan i koristan zajednici, da ima smisla to što radiš. Znamo koliko emisija znači mnogim ljudima i onda nemamo baš ni prava da budemo u fazonu: „Kme! Kme! Iste su nam teme, isti nam je Vučić, ista nam je opozicija.” Ćuti i radi svoj posao, a naš posao je da smišljamo. Nema tu mnogo mistifikacije. Draža Petrović mi kaže jednom, kad sam ga pitao kako nađe inspiraciju za nekoliko kolumni koje je pisao nedeljno: „Kakva bre inspiracija! Ti si novinar – sedneš i pišeš!” To ti je to.
- Na televiziji i u medijima ste duže od četvrt veka. Kako vam zvuči taj period i to iskustvo? Kroz šta su sve prošli (i dokle su došli) naši mediji u tom periodu?
Dobro mi zvuči taj broj. Kad budem išao u penziju, setiću se, sa malo sete, kako sam nekada davno bio u naponu kreativne snage, scenarističke produktivnosti i voditeljske potentnosti kada sam bio na (tek) 25 godina karijere.
Blistavi primer čoveka koji je imao sreće da otkrije idealno zanimanje za sebe – ovde! Taj sam.
Iskustvo imam, talenat – tu je, harizma vrhunska, zubi izuzetni, jetra onako – sve su šanse da mogu još puno da pružim i dam.
Mediji su za četvrt veka, koliko sam deo njih, prošli kroz tri faze. Prvo nije bilo interneta – morali smo da zovemo nekoga telefonom i pitamo nešto; onda je bilo interneta, ali u redakciji su bili zauzeti svi računari, pa si morao u internet kafe u Čumiću, tamo pored „Sport kafea”, da ideš; a posle ga je bilo, normalno, svuda.
- Vi i vaša emisija donekle ste pandan onome što radi čuveni američki voditelj i komičar Džon Stjuart. On je svojevremeno napisao i satiričnu knjigu o američkoj politici i društvu „Amerika: Građanski vodič kroz demokratsku neaktivnost”, u kojoj je parodirao sve, od osnivanja Amerike, predsednika i Kongresa do medija. Možemo li od vas da očekujemo sličan „udžbenik” o Srbiji?
Umeli bismo mi to da napišemo, nego nas mrzi. Lenji smo i, ako ne radimo emisiju, uglavnom se odmaramo, igramo sa decom, igramo sa ženom i gledamo seriju. Jedino na zimskom raspustu, sad u januaru, da napišemo knjigu, ali kako kad je slava?! I ono drugo isto što ima kad se dosta jede i pije. Druga slava.
Njuzovci su još i napisali neke knjige, a ja nikako. A gre’ota! Imam priča i pesama onoliko. Pazi ovaj početak pesme, recimo. Zove se „Paralelnost”, ljubavna pesma par excellence. Kaže: „Paralelna prava paralelnoj hita, paralelne osame paralelno sita.” A? Umem ja, umem kad hoću. Pa onda ide dalje: „Svakim metrom sve su bliže, paralelna istu stiže.” Znači neki nagoveštaj spajanja, mogućnost „hepienda”. Neću da kažem šta biva na kraju, nek narod kupi zbirku, pa neka čita. Kad bude izašla. Imam materijala spremnog za tri-četiri zbirke, tanje. I kolumne i čuda. Nego, sve sam nešto u fazonu ma, šta će mi to, kad već radim ono što volim! Ako dobijem otkaz, dosadim gledaocu ili naglo poružnim toliko da me je nepodnošljivo gledati, povući ću se sa televizije i baviti nekom drugom formom izražavanja.
Pisanje je barem lako, to bukvalno može svako!
Zoran Kesić
- Jedno od neizbežnih pitanja uspešnim ljudima u Srbiji jeste i da li su razmišljali da odu iz zemlje. Dakle, da li ste razmišljali o tome?
Ma jok. Nikada ozbiljno o tome nisam razmišljao. Bilo bi mi žao da odem odavde bilo gde. Volim moj grad, volim moje ljude, volim moju zemlju. I kada me nerviraju i kada vidim gadove, lažove, folirante, prevarante, zlotvore, barabe i hulje svakojake vrste – ja još više volim sve ovo ovde jer osećam potrebu da ljude, grad i zemlju, kao neko malo dete ili kuče, zaštitim od svega toga. Osetljiv sam na decu i male životinje. Ne mogu da se brane, bespomoćni su. Tako mi ponekad deluje i Srbija. I gde onda da ideš od nje! Šta će ona sama sa toliko monstruma! Ostajemo ovde i borimo se!
- Koja vam je omiljena šolja iz dosadašnjih emisija? Možete li nam otkriti ko će se naći na nekoj od sledećih?
Pun mi je kofer šolja. Bukvalno! Rekao mi je Grafa da sve ove šolje koje mi stoje u stanu preselim u našu redakciju i da ih pripojimo većini ostalih šolja. Spakovao sam ih u kofer i sutra ću to da doteglim do ofisa. Imamo tamo jedan ceo zid od šolja. To je potpuno ludilo, ja mislim da niko nema toliko šolja kao mi. I iz većine tih šolja niko nikada nije pio. Samo su, dakle, šolje nominalno, ali ne ispunjavaju svoju osnovnu funkciju.
Mi, kad odemo uveče iz redakcije i pogasimo svetla, šolje, pošto su sve okrenute na stranu gde je lik, mislim da počnu da vode neke razgovore između sebe. Da nas ogovaraju u mraku.
Prevariću ih jednom da sam otišao, sakriću se na terasu i slušaću ih do jutra. Možda neko ima bolje, al’ baš volim moje šolje.
- Koja su vam tri omiljena filma?
„Rolerbol”, „E. T.” i „Blejd 2”.
- Da li ste podlegli trendu „bindžovanja” TV serija i, ako jeste, koju ste seriju poslednju tako odgledali?
Ma budalaština! To nisu normalni ljudi. Jednu epizodu pogledaj lepo ko čovek, pa sutra drugu, prekosutra treću i tako. Nisam ništa „bindžovao” i ne nameravam. Nego sad je baš kul reći: „Jao, bindžovao sam ovo, bindžovao sam ono.” Odlazi, nisi mi drug! Ja sam antibindžer.
- Koju pesmu ili kog izvođača biste izabrali za „saundtrek” svog života?
Najbolje me, kao ličnost i, čini mi se, suštinu moga bića i svega u šta verujem i za šta se zalažem predstavlja pesma grupe WHAM! „Wake me up before you go, go”.
- Koju ste knjigu poslednju pročitali, a kojoj knjizi se vraćate?
Poslednju čitao Borisa Dežulovića „Poglavnikova bakterija”, a vratio se da čitam Šekspirove drame, jer ih nisam ranije dobro pročitao. Sad ih mnogo bolje čitam.
- Šta je, po vašem mišljenju, najbolji brend sa ovih prostora?
„24 minuta”.
- Omiljeno mesto u Beogradu?
Ono gde su njih troje i ja sa njima, pa onda može čak i Kaluđerica. Dobro, ne može, ajmo negde drugde, ali da smo zajedno.
- Šta je vaša hrana za dušu?
More. Druženje. Smeh. Pivo, klopa i grebanje za pljuge. Vino. Da se putuje. Strip novi da se kupi, pa da se stavi u društvo nepročitanih i onda da se merači kad će se koji čitati. Uh, i skijanje volim, baš! Fudbal. Kafana. Kafana na moru… I još svašta.
Izvor: BIZLife Magazin
