„Odlučio sam da budem zadovoljan“

„Konačno nešto normalno i pristojno!” – to je najčešći komentar kada se pomene serija „Jutro će promeniti sve”. Serija koja je u 2018. bila pravo osveženje na programu javnog servisa. Kvalitetna gluma, priča i replike koje imaju smisla, teme i dileme u kojima se prepoznajemo. O tome kako žive tridesetogodišnjaci u Srbiji, kako žive njihovi roditelji, koji su njihovi strahovi, o ljubavi, greškama i pravim potezima. U priču nas uvodi Filip, koji se iz Amerike vraća u Srbiju, ponovo živi sa roditeljima, ponovo preispituje neke odnose i osećanja, uspehe i poraze. Filipa nam je doneo Nikola Rakočević, glumac koji već dugo obitava u pozorišnom i filmskom životu Srbije, a sada je konačno dobio pažnju koju zaslužuje.

Da li možeš da kažeš da je 2018. bila tvoja godina?

Svaka godina je moja i svaki dan je moj. Ipak, u 2018. su mi se desile neke važne i drugačije stvari, drugačije od svega što mi se dosad događalo u karijeri. Nakon serije „Jutro će promeniti sve” definitivno su se otvorile neke nove dimenzije. Prvi put mi se dogodilo ne samo da me ljudi prepoznaju po nekoj ulozi nego i da žele da porazgovaraju sa mnom, da mi zahvale. Imaju potrebu da kažu da je to nešto dobro i drugačije. Mislim da je napravljen dobar posao, za koji su zaslužni svi koji su radili na ovoj seriji. Sve se nekako namestilo. Ovu godinu ću pamtiti i po putujućem dečjem pozorištu „Vesela tipčurina”, koje sam pokrenuo zajedno sa svojim kolegama i prijateljima. Zahvalan sam na prilici da radim takve stvari.

U čemu smo se to pronašli, zbog čega smo se tako identifikovali sa junacima serije „Jutro će promeniti sve”?

Serija nema neku epsku snažnu strukturu, ne bavi se epskim junacima. U njoj su heroji „obični” ljudi. Poenta priče je da su ljudi dovoljno vredni bez obzira na to da li su prvi na ATP listi ili nisu. Bavili smo se ljudima na taj način. Serija ima jedan veoma pošten odnos prema ljudima i prema njihovim problemima. Meni je dragoceno to što ima i mnogo ljudi srednje generacije koji su ovu seriju shvatili kao svoju. Nisu se samo mladi prepoznali u tome. Mislimo da ljudi, kada postanu roditelji, prestanu da budu ambiciozni. Ipak, to ne prestaje sa decom, postaje samo kompleksnije. To shvatanje i ta poruka takođe su dragoceni i važni.

Jedna od glavnih tema serije jeste večito srpsko pitanje – otići ili ostati. Kako ti vidiš i doživljavaš tu dilemu?

Ima mnogo ljudi koji se ovde bore sa tom dilemom. To je postala ne samo srpska nego globalna tema. Vi sada možete vrlo lako da aplicirate za posao na bilo kom delu sveta, da pozajmite novac ili dignete keš kredit za jednu avionsku kartu i odete da probate, da okušate svoju sreću. Preko interneta možete i da se informišete, upoznate sa zemljom u koju biste voleli da odete. Preko „Google Mapsa” možemo da vidimo gde ćemo da živimo, samim tim, imamo i neku veću sigurnost, pa je lakše i da se na to odlučimo. Mislim da je danas mnogo više ljudi koji se odlučuju na to nego što je to bio slučaj čak i u vreme Slobodana Miloševića. Ljudi imaju potrebu da odu negde jer misle da je „preko” mnogo bolje. To negde i jeste istina, jesu bolji uslovi za rad. Ipak, mali broj ljudi uspe da se zaista bavi onim što voli u inostranstvu. Govorim, pre svega, o nekom naučnoistraživačkom radu i o nekakvom kreativnom radu. Postoji nešto što se zove kapitalizam i to funkcioniše na određeni način.

Jesi li ti razmišljao da odeš negde „preko”?

Zanimljivo je za glumca da ode preko. Ja ovde imam jedan način života – gde god da odem, uglavnom me ljudi prepoznaju. Bude mi čak i drago kada me neko ne prepozna. Dragoceno je otići i biti u sredini gde nemate takvu vrstu odnosa sa ljudima, gde ste prosto „inkognito”. Na taj način kvalitet života se menja, što je zanimljivo… Ali eto, nisam još otišao. Imam puno posla ovde, pa nemam vremena da se bavim odlaskom. Ko zna, možda u nekom trenutku to i uradim!

Tebi je, čini se, to uspelo, ali da li misliš da je u Srbiji moguće raditi ono što voliš i pristojno živeti od toga?

Siguran sam da mnogim ljudima nije lako da to ostvare. S druge strane, ima i mnogo onih koji i ne znaju, nemaju jasnu ideju šta bi radili. Generalno, jeste teško, ali mislim da postoje mogućnosti ako čovek ima jasnu ideju šta želi, bez obzira na korupciju i sve ostale probleme na koje ovde može da se naiđe. Ali na to može da se naiđe i u Nemačkoj. Ovde su ti problemi zastupljeni u malo većem obimu i na višem nivou, ali ipak mislim da je moguće uspeti.

Jesi li zadovoljan?

Zadovoljan sam, ali to ne zavisi od ove zemlje, od ove države – ja sam tako odlučio.

Postoji li neka stvar koju možemo da uradimo, nešto da preduzmemo, pa da globalno i lokalno budemo zadovoljniji?

Mnogo je nejednakosti, postoji disbalans. Samim tim, postoji i prostor da popravimo stvari. Čim postoji neuravnoteženost, onda znači da nešto ne štima, da nešto nije kako treba. Izuzetno je teško uticati na druge ljude, govoriti im šta treba da rade. To je represivan posao i u većini slučajeva jalov. Ljudi prosto imaju potrebu da rade to što žele da rade. To se odnosi i na sistem. Zato je jedino pošteno, jedino što zapravo možeš da uradiš – da kreneš od sebe, da menjaš sebe.

Hteli ili ne hteli to da priznamo, da bismo bili zadovoljniji, potreban nam je i novac. Može li kultura u Srbiji da bude isplativa?

Sve što radite mora da bude i finansijski održivo. Mora da postoji neki točak koji se vrti, ta neka energija mora i u vidu novca da kruži. Da bi se to ostvarilo, mora da postoji potreba za kulturom, kao i za svaki drugi proizvod na tržištu. Mora da postoji interesovanje. U tom slučaju može da bude isplativo. To je kao razmena dobara – nekome nešto treba, on dođe i plati to što mu treba. Onda umetnici dobiju taj novac i žive od toga. Eto, sa putujućim pozorištem „Vesela tipčurina” mi smo napravili predstavu za decu, prodajemo karte, dolaze deca da gledaju. Dakle, moguće je.

Kako pospešiti spregu između kulture i biznisa i kako popraviti taj finansijski momenat u umetnosti?

Mislim da bi jedno od rešenja bilo to da privrednici budu oslobođeni poreza ukoliko izdvajaju za donacije umetnicima. To bi moglo da otvori neke mogućnosti, da donacije budu veće i da budu sa više strana. Da umetnici, ali i naučnici, dobiju više prostora. Neki privrednici bi u umetnosti i nauci u nekim projektima mogli da pronađu svoje srodne teme, nešto čime se njihove kompanije bave i da to bude obostrano korisno.

 ________________________________________________________

U seriji „Jutro će promeniti sve” poseban pečat daje i muzika. To su melodije koje prepoznajemo, uglavnom rok hitovi od „Električnog orgazma” do „Jarbola”, Gorana Bare i grupe „Straight Mickey and the Boys”. Da li je i to pomoglo njenoj popularnosti?

Muzika je poseban kvalitet serije. Ona je autentična. To je muzika koju su slušali mladi pre mene i posle mene, koja nosi jednu posebnu atmosferu. Mislim da je u ovom slučaju bolje što nije pravljena originalna muzika.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Promo

Piše: Bojana Milovanović