Nisam htela da budem švercerka već da izgradim svoj brend
Brat i sestra zakupili su štand na novogodišnjem sajmu u Novom Sadu i prodavali dečje igračke. Imali su 2.000 nemačkih maraka – 1.000 su platili zakup, 600 uložili u robu, a 400 ostavili sa strane, da dopune prodato. Zaradili su 4.000 maraka. Tako je sve počelo. Ljubica i Marko Savkov imali su tada 19 godina. Ona danas ima svoju brendiranu radnju „Trikotaža Savkov“ u Novom Sadu, a on je uspešan ugostitelj.
„Počela sam da radim i zarađujem odmah nakon srednje škole. Pored starijeg brata i sestre, imam brata blizanca, Mareta za kog sam jako vezana i sa kojim sam počela svoj prvi privatan posao. Usled porodične tragedije i gubitka roditelja, odrasli smo pored babe i dede i zajedno sa njima se borili. Kada se Mare vratio iz vojske, rešili smo da odemo na novogodišnji sajam u Novom Sadu i prodajemo igračke, kako bi sakupili novac za neki ozbiljniji posao“, priča Ljubica.
Godinu dana je tragala za poslom kojim bi volela da se bavi. Obilazila je razne firme, i državne i privatne, ali nije uspevala da pronađe ništa za sebe. Do momenta kada je u Balkanskoj ulici ugledala prodavnicu u kojoj su bili proizvodi iz Koštunića – heklani, pleteni, unikatni radovi.
„Radnja je bila predivna. To je bila inicijalna ideja za posao kojim bih volela da se bavim. Obišla sam Koštuniće 2000. godine, jer sam u početku mislila da se bavim baš takvim radovima. Selo ima oko 1.000 stanovnika i sve žene pletu i heklaju unikatne radove. Želela sam sa njima da napravim saradnju ali se to tada ispostavilo nemoguće jer su tražili da se sva roba isplati u celosti, a jedan njihov komad u to vreme je koštao od 1.000 do 2.000 maraka.“
Nastavila je da traga i raspituje se, gde se proizvodi trikotaža, i pronašla Adu, selo na severu Bačke, u kom se nalaze najveći proizvođači trikotaže u našoj zemlji.
„Prvu radnju sam otvorila 2001. godine u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. U Adi smo počeli saradnju sa jednim proizvođačem. Ubrzo nakon toga proširili smo mrežu saradnika, jer svi imaju različitu ponudu. Birali smo proizvođače koji rade sa kvalitetnim sirovinskim sastavom i sa kvalitetnom izradom“.
Godine 2003. brat i ona odlučuju da se poslovno razdvoje zbog drugačijeg viđenja poslovanja. „Trikotaža Savkov“ u početku je imala problem kako da osmisli ponudu za sezonu proleće-leto. Marko je insistirao da se ide u Tursku i Kinu po robu a Ljubica to nije želela.
„Ja sam htela da budem svoja, da ne moram da kupujem i preprodajem kao svi ostali. Želela sam svoj lični pečat. Nisam htela da budem švercerka, ne zato što podcenjujem taj posao, nego sam prosto imala više kapaciteta i više ambicija. Želela sam svoju radnju sa svojim modelima. Biti kao i svi drugi, to nisam htela i tu se brat i ja nismo složili. On je razmišljao klasično trgovački…da prodaje robu koja je tražena i smatrao je da se ne živi od knjige utisaka“.
Dogovorili su da skupe nešto novca, da Marko otvori svoju radnju i posluje kako je zamislio.Već u drugoj-trećoj godini poslovanja počeo je da se proširuje i da napreduje.
„Ne mogu da kažem da je njegova poslovna politika bila pogrešna. Naprotiv. Bio je jako uspešan. Radio je uspešno desetak godina, a onda se preorijentisao na ugostiteljstvo. Sada ima svoj restoran na obali Dunava u Sremskim Karlovcima. Ja sam tada ostala na jednoj svojoj radnji i borila se za opstanak. Bila sam disciplinovana i marljiva. Kupovala sam predivo, radila svoje modele. Bilo je tu i fijaska i promašaja, i gubitaka i svega. Ali sam ulagala mnogo ljubavi i energije i posao se ipak razvijao. Sporo, ali temeljno“.
Drugu radnju otvorila je 2011. godine u Novom Sadu, a sledeću 2014. u Beogradu. Međutim, nije se dobro nosila sa novom organizacijom, koja je nastala zbog proširenja posla.
„Bilo mi je teško da se nosim sa problemima više radnji – povećan broj radnika, veliki troškovi, snabdevanje robom… Nije to bio momenat za proširenje posla. Tada sam imala dvoje male dece i obaveze oko njih. Mislila sam da mogu da stignem sve, ali nisam uspevala. Psihički i fizički sam teško podnosila“, iskrena je Ljubica.
Odlučila je da zatvori dve radnje i ostane na jednoj koju će moći uspešno da vodi a da istovremeno bude i majka posvećena svojoj deci. „Trikotaža Savkov nije fashion radnja ali ima kvalitetne i nosive modele. U nju retko ko zaluta. Ulgavnom dolaze ljudi koji imaju izgrađen stav o odevanju. Ljubica kaže da nikada nije maštala o velikom biznisu, već je najvažnije bilo da uživa u svom poslu, da bude kreativna i zadovoljna, da njeni zaposleni imaju dostojanstvena primanja.
„Nisu moji zaposleni manje vredni od mene. Svi smo mi jednaki pod kapom nebeskom. Ja koordiniram poslovanjem a oni me prate. Mogu se desiti gubici i slabije poslovanje, ali mi je važno da to podnesemo bez velikog stresa. Napravila sam malu porodicu u radnji i međusobno se čuvamo i poštujemo“.
Prvi izvozni poslovi počeli su pre šest godina. Prvo za Rusiju, a zatim su krenule isporuke za Italiju, Autraliju, Švajcarsku. Nisu to velike količine. U pitanju su bile radnje poput njene, jer svuda na svetu slični ljudi se nađu. Pre nekoliko godina Ljubica je pokrenula svoju proizvodnju lanenog i letnjeg programa.
„U letnjoj sezoni imamo i modele rađene od srpskog platna. To su košulje, suknje, tunike, unikatne slojevite haljine, heklani šeširi, ešarpe rađene na svili, modeli od pustovane vune. Nisu to etno modeli nego vrlo moderni i nosivi komadi odeće.
Na pitanje koliko novca bi danas nekom trebalo da pokrene sličan posao, Ljubica odgovara da bi se ta cifra kretala između 20.000 i 30.000 evra. Naravno, taj iznos bi mogao da bude i manji u zavisnosti sa kojim „pomoćnim“ resursima neko raspolaže.
„Svaki početak je težak. Kada smo počinjali, tačno se znalo svaki dinar gde ćeš da rasporediš. Nije bilo kupovine garderobe, niti letovanja, putovanja…Ulagalo se samo u posao, robu i marketing. To su velika odricanja. Svi koji se bave bilo kojim poslom imaju težak početak, kog se dobro sećaju. Ali, ko god veruje, ima energiju, ljubav i snagu da to iznese, uspeh je nezaobilazan“, kaže Ljubica.
Izvor: BIZLife
Foto: Trikotaža Savkov
Piše: Tanja Njegomir
