Kao razlog uvođenja sankcija navedena je Miloševićeva politike prema BiH i Hrvatskoj, dok je za razlog za pooštravanje istih iskorišćen odnos prema Albancima na Kosovu.

Sankcije su Jugoslaviji donele blokadu poslovanja jugoslovenskih firmi sa inostranim, pogotovo sa američkim kompanijama, a stopiran je i protok kapitala. Ukidanjem ove zabrane otvorena su vrata za ulazak stranih kredita u SR Jugoslaviju.

Tok sankcija

Sankcije međunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. Sankcije su proširivane i pooštravane rezolucijom 787 od 16. novembra 1992. i naročito, rezolucijom 820 od 17. aprila 1993, a ublažavane i delimično obustavljane rezolucijama 943 od 23. septembra 1994, 970 od 12. januara 1995. i 988 od 21. aprila 1995. godine.

Konkretan povod za uvođenje sankcija bio je rat u Bosni i Hercegovini, pošto je Savet bezbednosti UN ocenio da je SR Jugoslavija neposredno umešana u ovaj sukob. Po sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje vojne intervencije, bile su to do tada najteže kaznene mere koje su UN ikada preduzele protiv jedne zemlje.

Iako su srpske vlasti tvrdile da „Srbija nije u ratu“, predstavnici međunarodne zajednice su smatrali da to nije istina.

Pod uticajem međunarodnih sankcija došlo je i do velike ekonomske krize u zemlji i do pojave hiperinflacije, koja je zabeležila i izdavanje novčanice sa najvećim apoenom ikada u svetu – 500.000.000.000 dinara.