Moja životna filozofija: Dragana del Monako, operska diva
„Običnom posmatraču“, opera je najglamuroznija umetnička forma. Šta se dešava pre izlaska na scenu i nakon predstave, kada se u šminkernici skine i šminka i uloga sa sebe?
Još uvek blista to vremešno visočanstvo – opera – u punom sjaju, jer još uvek nosi titulu totalne umetnosti. Bilo da smo te večeri izvođači ili publika, ona nepovratno uvlači u svoje mistične vode, pa je razumljivo da je i nama, profesionalcima neki put teško da „izađemo iz uloge“, skinemo kostim i lažne trepavice, i vratimo se u svoje lepe, male ovozemaljske živote… Na sceni sam bila princeza, kraljica, sveštenica, ćerka Faraona, ciganka, bila sam čak i muško (Orfej). Jako je zanimljivo i oslobađa me da, iz večeri u veče, budem neko drugi. Iako preteška, moja profesija mene još uvek dobro zabavlja. Svesna sam da sam među retkim, izabranima, i to nikad i ni u kakvoj situaciji ne zaboravljam.
Da li ste Vi pronašli muziku ili je ona pronašla Vas?
Muzikom se bavim od pete godine; prvo sam učila violinu, pa klavir, pa pevanje. Negde oko 14 –e godine shvatih da želim da se bavim muzikom zauvek, i upisah srednju muzičku, i muzičku gimnaziju „Stanković“. Tada sam već učila pevanje, bez velikih i bez jasnih ambicija, ali pamtim taj duboki, i stabilni osećaj u ustreptaloj mladalačkoj duši, da muzika daje nešto posebno lepo, neodoljivo i potpuno, da me uznosi do nekih posebnih osećanja, i tako je i danas ostalo.
Ukoliko bi se pravila opera po Vašem životu, kako bi se zvala?
Da nije Paskal davno izdao „U potrazi za izgubljenim vremenom“, taj bi naziv možda bio adekvatan… Ipak, četvrti čin je još podaleko (nadam se ja), pa će mu ime dodati moj sin: dotle će već biti dokazani operski režiser, a i najbliži je svedok i saučesnik kroz sve zaplete i rasplete – dosadno nam nikad nije bilo
U jednom intervjuu ste rekli da Vam je od svih uloga najdraža uloga majke?
Od malog belog zavežljaja koji kenjka kada prvi put izađe na svetlo dana napravite čitavog čoveka, sa bradom i brkovima, i još odličnog studenta, i osobu koja brine o vama, kako ste spavali, kako ste pevali, da li ste zdravi… To je za mene najsvetiji „posao“ na svetu – stvoriti čoveka. I prepustiti ga, sa što manje straha, ovom surovom i divnom božijem daru, životu. Mislim da je uloženo vreme u bilo koji odnos, jedino što je merodavno. Kroz to ide obrazovanje, kućno i socijalno vaspitanje, maniri, edukacija ličnim primerom. Znajući šta je poneo iz kuće, ni jednog trenutka nisam se plašila kad je krenuo sam u Beč sa 19 godina; imala sam potpuno poverenje da će napraviti sve to što je napravio, i od kraja aprila je diplomirani operski režiser.
Šta je to što ste se trudili da usadite Vašem sinu? Na šta ste mu, tokom odrastanja, obraćali pažnju?
Usadila sam mu ono što sam ja, krčeći sebi put, sama morala da saznajem, tako da će njemu možda biti malo lakše – da može da postigne sve što zaista želi, i da je u najvećoj meri sam odgovoran za svoj život… Da će, ako je hrabar, imati bolje okolnosti na putu; da se ne obazire na saplitanja, od kojih će najbolnija biti od onih najbližih; da prihvati potpunu odgovornost za svoj život; da se na svome putu nikada i nikome ne sveti, jer je to osobina nižih bića; da će vremenom sve doći na svoje mesto; da treba verovati životu… Najponosnija sam sto sam ga naučila estetskim, ali pre svega moralnim vrednostima. Da između Makijavelija – „Cilj opravdava sredstvo “ i Šeksipa biramo „Što želim strasno, hteo bih , al’ časno“!
Da ste antički filozof, po kojoj izreci bi Vam pamtila današnja pokolenja?
Cenim ljude sa jakim karakterom, i stabilnom ličnošću. Ne znam ih mnogo… zato „Čoveku je sudbina njegov karakter “ Heraklit.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Promo
