Imamo veliki broj kompanija koje su ogroman novac dale društvenoj zajednici, ali se time nisu hvalile na sva zvona – i opet je informacija stigla do nas, novinara, tj. do javnosti. Dakle, kada nas kompanije zainteresuju na valjan i interesantan način, mi sami prepoznajemo priču i najbolje moguće je prenosimo društvenoj zajednici, kojoj je poruka i upućena. Ljudi, jednostavno, prepoznaju iskrenost i zato mislim da pogrešnim pristupom pojedinci sebi daju autogolove kada je reč o promovisanju društvene odgovornosti. E sad, da li nas je famozni „ESG reporting” primorao da budemo malo više odgovorni prema prirodi i društvu – verovatno jeste, ali razlog nije ni bitan. Važno je da se nešto radi i da smo ozbiljno mrdnuli sa mrtve tačke.

Bilo kako bilo, cilj pisanja svega gorenavedenog nije kritika, nego upravo skromni doprinos društvenoj odgovornosti.

Ali budimo pošteni i korektni, biznis zajednica je ta koja je pravu društvenu odgovornost promovisala u Srbiji, a posebno su se tu istakle strane kompanije koje posluju u našoj zemlji, odnosno one koje su nam ESG trendove donele iz svojih matičnih zemalja. Pametne zgrade, kupovina i upotreba, pa i sopstvena proizvodnja zelene električne energije, eMobility, eCommerce, reciklaža, cirkularna ekonomija, procenat od prihoda koji ide humanitarne ili ekološke svrhe… Mogao bih do sutra da nabrajam. Sve to nam je korporativna biznis zajednica donela, primenila u praksi i na taj način pomogla društvu, ali i uticala na državu da se i ona prilagodi i promeni nabolje.

Međutim, kada sagledamo sve prepreke u sprovođenju društveno odgovornih inicijativa, opet se vraćamo na državu. Nismo ukinuli PDV na novčane donacije, pa čak ni na hranu pred istekom roka trajanja, nismo uveli separaciju otpada, nemamo adekvatne deponije, ali ni prečistače otpadnih voda. Čak 70 odsto električne energije proizvodimo na najmanje efikasan način, u termoelektranama, i to upotrebom najlošijeg uglja – lignita, a da paradoks bude još veći, tom strujom napajamo električne automobile na malobrojnim stanicama, jer nam niskonaponska prenosna mreža nema dovoljno kapaciteta. Kompanije plaćaju lokalnu ekološku taksu po kvadratu poslovnog prostora, a ne po kubiku generisanog otpada, pa tako, na primer, neka trgovinska kompanija koja uredno reciklira otpad i tu uslugu debelo plaća – dodatno daje ogroman novac ni za šta, a mogla ga je donirati nekoj školi, bolnici ili socijalno ugroženoj porodici.

Na kraju, red je da se pogledamo u sopstvene oči. Dokle god otvaramo prozor kada nam je toplo u stanu, umesto za „zavrnemo radijator”, dokle god se pikavci od cigareta i smeće bacaju svuda, dokle god ne postanemo svesni da bašte zalivamo zdravom pijaćom vodom i da staru odeću možemo donirati umesto da je bacimo u kontejner, ali i sve dok plaćanje poreza smatramo za nužno zlo koje treba izbegavati, a ne kao moralnu obavezu, mi, građani, nemamo pravo da bilo kome sudimo, naročito ne korporativnom svetu.

Biznis zajednica je ipak ta koja prednjači u društvenoj odgovornosti, a mi, pojedinci, mogli bismo bar za mrvicu više da se ugledamo na nju. ■