Čaroban glas koji donosi čistu emociju
Muzički nastup na sceni može potpuno da promeni čoveka, gotovo iz korena. Muzika deluje na sve, jer se oslobađa jedna sjajna vrsta energije. Pevač Dejan Stojilković, koji od malena peva i koristi svoj raskošni talenat, kaže da scena menja čoveka i da iz njega izvlači ono najbolje kada peva, tada se predstavlja kakav je zaista u srži, a trema i stege pucaju, već sa prvim taktovima.
Dok peva, oseća se kao potpuno drugi čovek.
„Imam osećaj da se, dok pevam, toliko isključim iz života i bilo kojih drugih dešavanja da je samo taj nastup u tom trenutku bitan, kao i taj odnos sa publikom, jer drugačije nije ono pravo, neće se postići konekcija. Oni koji me dobro poznaju i danas komentarišu odakle se stvori tolika razlika kad je nastup u pitanju. Opet, oni koji su me tek upoznali uvek se iznenade kad vide i tu moju drugu stranu“, iskren je Dejan.
Ljubav ka muzici javila se od detinjstva. Sve je počelo sa harmonikom, prvi instrument koji je tada bio i prva ljubav. Nagrade su se nizale. Svoj dar je brusio u muzičkoj školi „Dušan Skovran“, gde je na časovima solfeđa vežbao svoj glas. Pre toga pevao je i u crkvi.
„Oduvek sam voleo da pevam. Ljudi koji su me slušali, uvek su komentarisali da imam jako lep glas. To me je nekako uvek guralo napred kroz život, teralo me da ostanem odan muzici, pa i kada se nisam time aktivno bavio. Sećam se na časovima solfeđa, uvek smo mnogo pevali, pripremali smo se da izvedemo „Himnu Svetom Savi“. Kasnije sam se pridružio ćuprijskom horu. Pevao sam tamo jako dugo“, priseća se Dejan.
Prva ljubav sa harmonikom, brzo se završila.
„Otac nije imao novca da mi kupi harmoniku, sa kojom je trebalo da nastavim školovanje. Nisam upisao srednju muzičku i nikada više nisam uzeo harmoniku u ruke. Zamrzeo sam je. Ceo svet mi se srušio! Upisao sam klasičnu gimnaziju, pa Vojnu akademiju. Pevao sam na svim svečanostima i to me je mnogo ispunjavalo. Pevanje je postalo neka druga ljubav. Po dolasku za Beograd, 2002. godine, pevao sam u Krsmancu, a nakon toga sedam godina u horu „Melodi“ sa Divnom Ljubojević“, priča Stojilković.
Zatim postaje član grupe „Klapa Grappa“, sa kojom je obišao nekoliko zemlja gde su imali nezabravne nastupe, za naše ljude u dijaspori, ali i za strance ljubitelje ove muzike.
Pre dve godine, jedan slučajan susret sa vlasnikom kafića Hangla, naveo ga je da pređe u solo vode.
„Do tog 8.marta 2018. godine nisam ni držao mikrofon u rukama, ali se na sve čovek brzo navikne. Okupio sam dvojicu kolega gitaristu Ivicu i kolegu pevača Predraga, tako je nastala grupa „Pepe Nero“, sa kojom i dalje nastupam na Hangla baru. Taj prvi nastup je bio nezaboravan, publika je uživala, a meno je bilo puno srce. Gosti prepoznaju moju emociju u pesmama koju im darujem i to veoma cene. Često se desi da izmamim i poneku suzu slušaocima, jer emocije čine svoje“, kaže on.
Dejan smatra da je muzika lek za dušu, jer se redovno ponavlja ista situacija, već sa prvim taktovima, svima u publici su ozarena lica.
„To je fenomenalna stvar, osećam se kao da činim neko dobro delo, i kada vidim da je nekim ljudima najsumorniji i najumorniji dan, naša muzika im izmami osmeh na lice. Neverovatno je to kako se na nastupu stvori neka sjajana energija, tako da se svi osetimo ispunjeni, živim, kao da treperiš… Muzika je za mene jedan odmor čitavog tela, uma i te energije koju čuvamo duboko u sebi. Muzika puni svakodnevno istrošene životne baterije, takođe i jeste svojevrsni beg od realnosti, ali vas toliko obnovi da vam vraćanje u istu ne padne teško. Prosto vam da samo tu pokretačku notu, donese osmeh, pa recite šta vam padne teško kad je osmeh na licu?“, pita Dejan Stojilković.
Često mu ljudi prilaze i kažu da ih boja njegovog glasa podseća na Tošeta Proeskog.
„To mi je najveći kompliment“, zaključuje ovaj talentovani pevač.
Izvor: BIZLife
Foto: Promo
