Navikli smo na loše vesti, ali nismo postali otporniji: Psihologija života u stalnoj neizvesnosti

Čovek može da se navikne na loše vesti, ali to ne znači da je postao otporniji na njih. Kada neizvesnost, napetost i osećaj nesigurnosti postanu deo svakodnevice, mozak počinje da živi kao da opasnost nikada sasvim ne prolazi.

Postoji jedna neobična stvar u vezi sa životom pod stalnom tenzijom: vremenom počinjemo da se ponašamo kao da je to normalno. Probudimo se, pogledamo telefon, proverimo vesti, pročitamo nešto što nas uznemiri, iznerviramo se, prokomentarišemo sa kolegama, nastavimo da radimo. Sutradan ponovimo isto. I prekosutra. Loše vesti postaju deo jutarnje rutine, a neizvesnost nešto sa čim računamo kao sa vremenskom prognozom.

Ipak, telo i mozak ne moraju da dele našu odluku da nastavimo dalje kao da je sve u redu.

Kada smo dugo izloženi stresu, konfliktima, nepredvidivim okolnostima i osećaju da nemamo kontrolu nad onim što se događa, naš nervni sistem može ostati u stanju pojačane pripravnosti. U psihologiji se za jedan od takvih odgovora koristi termin hipervigilnost – stanje pojačane budnosti u kojem osoba neprestano skenira okolinu tražeći potencijalne znake opasnosti.

To ne mora da izgleda dramatično. Ponekad je to samo nemogućnost da se potpuno opustimo, potreba da stalno proveravamo telefon, razdražljivost zbog sitnica, teškoće sa koncentracijom ili osećaj da će se nešto loše dogoditi, čak i kada za to nemamo konkretan razlog.

Kada mozak počne da očekuje problem

Naš mozak je, između ostalog, zadužen da predvidi opasnost i pripremi nas za reakciju. U situacijama koje doživljavamo kao preteće, aktivira se sistem za odgovor na stres. Pažnja se sužava, telo se priprema za akciju, a informacije koje bi mogle da ukažu na opasnost dobijaju prednost.

Takva reakcija je korisna kada postoji neposredna pretnja. Problem nastaje kada stres ne prestaje ili kada se smenjuju situacije koje nas drže u neizvesnosti. Tada organizam može imati sve manje prilika da se vrati u stanje smirenosti.

Zato neko ko je dugo pod pritiskom može postati preosetljiv na ton nečijeg glasa, nečiji komentar, vest na televiziji ili nepredviđenu promenu plana. Ono što bi ranije bilo samo neprijatno sada izaziva nesrazmerno snažnu reakciju.

Nije nužno da smo postali manje tolerantni ili da nam je prag izdržljivosti slabiji. Moguće je da smo jednostavno potrošili veliki deo svojih kapaciteta na suočavanje sa stresom koji se ne završava.

Navikavanje na loše vesti nije isto što i otpornost

Jedan od paradoksa života u dugotrajnoj društvenoj napetosti jeste to što možemo postati istovremeno i manje iznenađeni i više uznemireni.

U početku nas svaka potresna vest zaustavi. Kasnije je pročitamo, uzdahnemo, možda se naljutimo, a onda nastavimo dalje. Vremenom se može razviti emocionalno otupljivanje – način na koji se psiha brani od prevelike količine neprijatnih sadržaja.

To, međutim, ne znači da nas oni više ne pogađaju. Ponekad samo prestajemo da reagujemo na način na koji smo ranije reagovali. Tuga se pretvara u umor, bes u cinizam, a zabrinutost u neku vrstu stalne pozadinske napetosti.

Istovremeno, stalna izloženost negativnim informacijama može održavati osećaj ugroženosti. Čak i kada se ne događa ništa neposredno opasno u našem okruženju, slike, snimci i priče o tuđim traumatičnim iskustvima mogu izazvati snažne emocionalne reakcije.

Zato je moguće da neko provede čitav dan na poslu, obavi sve obaveze, razgovara sa ljudima i nasmeje se, a da uveče oseća iscrpljenost koju ne ume da objasni.

Zašto nam je sve teže da se isključimo?

U takvom stanju informisanje lako postaje nešto više od potrebe da znamo šta se događa. Postaje pokušaj da povratimo kontrolu.

Proveravamo vesti jer želimo da budemo spremni. Osvežavamo stranice jer očekujemo novu informaciju. Pratimo komentare jer pokušavamo da razumemo šta drugi misle i šta bi moglo da se dogodi sledeće.

Ali postoji zamka: što više informacija tražimo da bismo smanjili neizvesnost, to više novih razloga za zabrinutost možemo pronaći.

Neprestano praćenje vesti ne mora da nas učini informisanijim u smislu koji nam je zaista potreban, ali može da nas učini emocionalno iscrpljenijim. Mozak teško pravi jasnu razliku između neposredne opasnosti i stalnog izlaganja sadržajima koji prikazuju opasnost.

To ne znači da treba da zatvorimo oči pred stvarnošću ili da se pravimo da se ništa ne događa. Znači da je važno da razlikujemo informisanje od neprekidnog izlaganja stresu.

Kako da se vratimo osećaju sigurnosti?

Prvi korak nije u tome da sebe ubedimo da je sve dobro. Nije ni u forsiranju optimizma, niti u pokušaju da ostanemo ravnodušni prema stvarima koje nas pogađaju.

Mnogo je korisnije da prepoznamo kada smo predugo u stanju napetosti i da počnemo da pravimo prostor za oporavak.

To podrazumeva ograničavanje vremena koje provodimo uz vesti, posebno pred spavanje i odmah nakon buđenja, održavanje svakodnevnih rutina, fizičku aktivnost, dovoljno sna i razgovore sa ljudima uz koje ne moramo stalno da budemo na oprezu.

Važno je i da se vratimo malim stvarima nad kojima imamo kontrolu. Planiranje dana, završavanje obaveza, šetnja, druženje ili odluka da nekoliko sati ne proveravamo telefon mogu delovati beznačajno u odnosu na velike probleme, ali upravo takve aktivnosti pomažu da ponovo uspostavimo osećaj predvidivosti.

Ako napetost traje, remeti san, odnose, koncentraciju ili svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može biti važan korak.

Jer otpornost ne znači da možemo beskonačno da podnosimo stres, niti da nas ništa ne pogađa. Ona podrazumeva i sposobnost da prepoznamo kada nam je potreban predah, podrška i prostor da se oporavimo.

Možda je najveći izazov vremena u kojem živimo upravo to: da ne dozvolimo da nam stalna pripravnost postane jedini način postojanja. Da ponovo naučimo da odmor nije neodgovornost, da mir nije neinformisanost i da nije neophodno da budemo zabrinuti svakog trenutka kako bismo dokazali da nam je stalo.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER. 

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/creativeart