Deset kultnih filmova osamdesetih koje je danas teško gledati: Nostalgija nije dovoljna da ih spase
Osamdesete su bile zlatno doba Holivuda, decenija u kojoj su nastali neki od najvoljenijih filmova svih vremena. Ipak, nisu svi tadašnji hitovi dobro ostarili. Od letećih pirana i osvetoljubivih ajkula do neobičnih svemirskih avantura, pojedini filmovi danas više izazivaju čuđenje nego oduševljenje.
Nostalgija je moćna stvar. Dovoljno je čuti nekoliko taktova muzike iz omiljenog filma ili ugledati poznato lice na ekranu pa da se vratimo u vreme kada smo uz VHS kasete otkrivali holivudske junake. Međutim, kada se neki od klasika osamdesetih pogledaju iz današnje perspektive, postaje jasno da nisu svi uspeli da odole zubu vremena.
Portal CBR izdvojio je deset filmova iz ove decenije koje je danas posebno teško gledati. Neki su bili promašaji još u vreme kada su snimljeni, dok su drugi izgubili deo svoje magije zbog zastarelih specijalnih efekata, neubedljivih priča i scenarističkih rešenja koja danas deluju prilično neobično.
„Halloween 5: The Revenge of Michael Myers“ (1989)
Peti nastavak horor franšize o Majklu Majersu nije uspeo da ponovi atmosferu prethodnih filmova. Radnja ponovo prati maskiranog ubicu koji se vraća u Hadonfild i nastavlja poteru za svojom nećakom Džejmi Lojd. Problem je što film uglavnom ponavlja već viđene obrasce, bez jasne ideje u kom pravcu bi priča trebalo da se razvija.
Iako ima nekoliko zanimljivih zamisli, režija i fotografija ostavljaju utisak televizijskog filma skromne produkcije. Za ljubitelje originalnog „Halloween“-a, ovo je jedan od nastavaka koji najbolje ilustruju kako franšiza može da izgubi pravac.
„Caravan of Courage: An Ewok Adventure“ (1984)
Samo godinu dana nakon završetka originalne trilogije „Ratova zvezda“, Džordž Lukas producirao je avanturu koja nije naišla na oduševljenje fanova. „Caravan of Courage: An Ewok Adventure“ prati porodicu Tavani, čiji roditelji nestaju nakon što se njihov svemirski brod sruši na šumskom mesecu Endoru. Deca uz pomoć lokalnih stanovnika, malih Evoka, kreću u potragu za njima.
Umesto raskošnog svemirskog spektakla na kakav su gledaoci navikli, dobili su film koji više podseća na porodične fantazije Džima Hensona. Skroman budžet i jednostavna priča učinili su da ova avantura deluje kao pokušaj da se popularnost „Ratova zvezda“ iskoristi bez mnogo ulaganja.
„Streets of Fire“ (1984)
Ideja je zvučala obećavajuće: akcioni film smešten u zamišljeni svet koji izgleda kao spoj distopijske budućnosti, rokenrol scene i kriminalističkog trilera. Pevačicu Elen Ejm, koju igra Dajan Lejn, kidnapuje motociklistička banda, a njen bivši partner pokušava da je spase.
Režiser Volter Hil zamislio je film kao „rokenrol bajku“, ali ambiciozna ideja nije se sasvim prenela na ekran. Muzika i glumačka ekipa ostaju njegove najveće prednosti, dok nedovoljno razvijena priča, preterane glumačke interpretacije i neujednačen ritam ostavljaju utisak produženog muzičkog spota.
„Jaws: The Revenge“ (1987)
Kada su producenti odlučili da vrate ajkulu na veliko platno, verovatno nisu mogli da pretpostave koliko će daleko otići u pokušaju da ožive franšizu. U četvrtom nastavku, ajkula više nije samo morski predator – ona, čini se, ima i lične razloge za osvetu porodici Brodi.
Priča prati odraslog sina Martina Brodija, koji shvata da je nova ajkula ponovo na tragu njegove porodice. Sama ideja o morskom predatoru koji želi osvetu zvuči kao scenario za parodiju, a realizacija ne popravlja utisak. Film se često navodi kao jedan od najgorih nastavaka u istoriji velikih holivudskih franšiza.
„The Dark Crystal“ (1982)
Fantazija Džima Hensona i Frenka Oza danas ima kultni status, ali nije za svakoga. Radnja je smeštena na planetu Tra, podeljenu između zlokobnih Skeksija i miroljubivih Mistika. Mladi Džen kreće na putovanje kako bi ispunio drevno proročanstvo i vratio ravnotežu svetu.
Film je impresivan zbog lutaka, scenografije i praktičnih efekata, ali upravo njegov neobičan vizuelni svet može biti prepreka savremenoj publici. Likovi se kreću između grotesknog i bizarnog, dok priča ne uspeva uvek da opravda ambicioznost sveta koji je stvoren. U poređenju sa mnogo pristupačnijim „Labyrinthom“, ovaj film ostavlja znatno neobičniji utisak.
„Howard the Duck“ (1986)
Pre nego što su Marvelovi junaci osvojili bioskopske blagajne, Holivud je pokušavao da ekranizuje stripove na znatno manje predvidiv način. Jedan od najneobičnijih pokušaja bio je „Howard the Duck“, film koji je producirao Džordž Lukas.
Glavni junak je patka Hauard, koja iz svog sveta misteriozno stiže u Ameriku osamdesetih godina. Tamo upoznaje mladu muzičarku Beverli i pokušava da se izbori sa vanzemaljskim bićem koje je zajedno s njim dospelo na Zemlju.
Film je od početka bio teško objašnjiv spoj naučne fantastike, komedije i avanture. Iako ima publiku koja ga voli upravo zbog njegove bizarnosti, danas deluje kao podsetnik na vreme kada su adaptacije stripova imale mnogo manje budžete i ambicije nego danas.
„Piranha II: The Spawning“ (1982)
Pre nego što je postao jedno od najpoznatijih imena Holivuda zahvaljujući filmovima „Terminator“, „Titanik“ i „Avatar“, Džejms Kameron radio je na jednom od najneobičnijih horor nastavaka osamdesetih.
U filmu „Piranha II: The Spawning“ opasnost dolazi od genetski modifikovanih pirana koje su, pored plivanja, sposobne i da lete. Njihova meta je turističko letovalište, a rezultat je niz napada koji pomeraju granice filmske logike.
Film je stekao kultni status među ljubiteljima horora toliko loših da postaju zabavni. Ipak, Kameron se kasnije distancirao od ovog ostvarenja, a produkcija je ostala poznata i po njegovom sukobu sa producentima oko konačne verzije filma.
„The Dead Pool“ (1988)
Poslednji film iz serijala o prljavom Hariju Kalahanu, sa Klintom Istvudom u glavnoj ulozi, trebalo je da bude dostojan oproštaj od jednog od najpoznatijih filmskih policajaca.
Ovoga puta Hari istražuje ubistva povezana sa takozvanom „igrom mrtvih“ – klađenjem na to koje će poznate ličnosti sledeće umreti. Kada se njegovo ime nađe na listi, istraga postaje lična.
Iako film nije nužno loše snimljen, problem je u tome što je izgubio ono što je lik Harija Kalahana činilo posebnim. Umesto upečatljivog završetka jedne legendarne franšize, gledaoci su dobili prilično bezvoljan i neubedljiv oproštaj.
„Maximum Overdrive“ (1986)
Šta ako bi jednog dana sve mašine na Zemlji odlučile da se okrenu protiv ljudi? Upravo na toj ideji počiva „Maximum Overdrive“, jedini film koji je Stiven King režirao prema sopstvenom scenariju.
Nakon misteriozne kosmičke pojave, automobili, kamioni i druge mašine postaju samosvesni i počinju da napadaju ljude. Grupa preživelih pokušava da se odbrani od nove pretnje, predvođene ogromnim kamionom koji deluje kao da je izašao iz najgoreg košmara vozača.
Premisa ima potencijal za odličan horor, ali realizacija često sklizne u neplaniranu komediju. Film danas ima svoju publiku među ljubiteljima kamp estetike osamdesetih, ali je i dobar primer da uspešan pisac ne mora nužno biti i uspešan reditelj.
„Masters of the Universe“ (1987)
Adaptacija popularne linije igračaka kompanije Mattel trebalo je da donese svet Eternije na veliko platno. Umesto toga, veliki deo radnje filma završava u sasvim običnoj Americi osamdesetih.
Princ Adam, odnosno He-Man, i njegovi saveznici stižu na Zemlju u potrazi za Kosmičkim ključem, uređajem koji omogućava otvaranje portala između različitih svetova. Problem nastaje kada se čitava avantura udalji od onoga što je publiku najviše zanimalo – fantastičnog sveta Eternije, Skeletora i Grayskulla.
Skroman budžet i odluka da se veliki deo radnje prebaci u američki gradić učinili su da film više liči na tinejdžersku avanturu sa povremenim fantastičnim elementima nego na epsku priču o He-Manu. Upravo zbog toga, ova ekranizacija danas deluje kao propuštena prilika.
Nostalgija ima svoje granice
Osamdesete su nam ostavile neke od najvažnijih filmskih naslova, ali i čitav niz ostvarenja koja su s vremenom postala zanimljivija kao pop-kulturni fenomeni nego kao filmovi. Neki su danas zabavni upravo zbog svojih nedostataka, dok drugi pokazuju koliko se promenila očekivanja publike, ali i mogućnosti filmske industrije.
Možda je zato najbolji način da im se vratimo upravo taj da ne očekujemo previše. Ponekad je dovoljno da se prisetimo vremena u kojem su nastali – i da se zapitamo kako nam je tada sve to izgledalo sasvim normalno.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife
Foto: Magnific/ miksturaproduction
