Između 1001 plana, jedan isti karakter – Ognjen Kostić Struka

Broj strimova, ugovori, statusni simboli, pažnja publike – sve to može da izgleda kao dokaz uspeha. Ognjen Kostić, poznat kao Struka, naučio je da takve stvari imaju mnogo manju težinu nego što im se obično pripisuje. Posle godina provedenih na hip-hop sceni i izgrađene advokatske karijere, danas o uspehu govori iz sasvim drugačije perspektive. Za njega se najvažnije stvari ne mere popularnošću, već vremenom koje provede sa svojom decom, principima kojih se drži i tragom koji ostavlja iza sebe.

Struka nikada nije pravio strogu granicu između čoveka za mikrofonom i advokata u sudnici. Ne govori o alter egu niti o različitim verzijama sebe. „Otac, prijatelj, advokat ili reper – to sam sve ja”, kaže on. Isti karakter, isti principi, samo drugačija scena. Zato mu ni poređenje advokature i battle rapa ne zvuči kao metafora izrečena zbog efekta. U oba slučaja, veruje, presudni su mašta, disciplina i sposobnost da pronađeš argument koji drugi nisu videli.

Muzika ga je, međutim, naučila i nečemu što se ne dobija ni diplomom ni poslovnim iskustvom: da čita ljude, očvrsne i prestane da traži sopstvenu vrednost u tuđem mišljenju. Popularnost mu je, paradoksalno, pokazala koliko je popularnost nevažna. Najviše mu znače poruke ljudi koji kažu da im je njegova muzika pomogla kada im je bilo teško. Tu, ističe, počinje njen pravi smisao. Iza svih uloga, karijera i godina na sceni ostaje čovek koji ne veruje u dobrotu kao računicu, niti u uspeh koji zahteva da zbog njega žrtvuje ono najvažnije. Zato njegova priča nije priča o tome kako spojiti dve karijere, već kako ostati isti čovek dok se menja sve ostalo.

• Ko je danas Ognjen Kostić – Struka, advokat, Beograđanin, otac, prijatelj? Kada biste morali da izbacite sve titule i uloge, šta biste rekli da vas najviše određuje?

‒ Ja sam sve to, ali otac pre svega. Za mene je porodica oduvek bila na prvom mestu. Mnogi će ti reći istu stvar, ali činjenica je da je mnogima posao na prvom mestu, jer uspesima u poslu i novcem hrane svoj ego i na taj način, zapravo, sebe stavljaju ispred porodice, dok smiruju sopstvenu savest lažući sebe da sve to rade upravo za porodicu. Trudim se da provedem što više vremena sa svojom decom, jer će ubrzo odrasti i krenuti svojim putem i neću imati priliku da nadoknadim propušteno. Sada sam im najpotrebniji, dok su mali. Takođe, bitno mi je i da moja deca razumeju ovo, slede isti primer i sutra ispravno postave svoje prioritete.

• I u sudnici i za mikrofonom vaš glavni alat su reči, ritam izlaganja i ubedljivost. Kako izgleda taj mentalni prelaz kada iz advokatskog odela uđete u studio – da li je to beg od formalnosti ili samo drugačiji oblik istog zanata?

‒ Često kažem da je advokatura, zapravo, battle rap. Kao kada dva MC-ja stanu na binu jedan naspram drugog i započnu borbu rimama, tako i advokati u sudnici vode borbu argumentima. Kako god, da bi bio dobar u advokaturi, muzici ili bilo kojoj profesiji, moraš biti maštovit. Mašta te izdvaja iz proseka. Moraš da istreniraš svoj mozak da razmišlja van standardnih kalupa, a tome te ne uče na fakultetu. Dakle, odgovor na pitanje jeste da suštinske razlike nema, samo formalne.

• Kako u praksi izgleda dan kada ujutru morate da proučite obimne pravne spise i podneske, a uveče uđete u studio da pišete stihove? Postoji li uopšte jasna granica gde prestaje Ognjen, a počinje Struka?

‒ Neki ljudi imaju maske za različite situacije i ljude, imaju prilagodljiv karakter, ali ja u to ne verujem. Otac, prijatelj, advokat i reper – sve to sam ja, sa svim svojim principima kojih se bezuslovno držim. Ne postoji nikakva kameleonska transformacija iz jednog identiteta u drugi. Svaka moja verzija je u svojoj esenciji ista.

• Koliko vas je bavljenje repom naučilo disciplini? Ljudi često muziku vide kao slobodu i spontanost, zanemarujući koliko je iza dobre karijere rada, odricanja i istrajnosti.

‒ Apsolutno me jeste naučilo disciplini. Biti spontan i slobodan ne znači biti nedisciplinovan. Nema uspeha bez discipline. Ipak, pre svega, bavljenje muzikom me je naučilo da čitam karaktere i da očvrsnem, odnosno da se ne obazirem previše na mišljenja i postupke drugih. Muzička karijera, kao i karijera u svakom drugom poslu, ume ponekad da bude turbulentna. Naiđeš na svakakve ljude – dobre, loše, a najviše na one koji su negde između. Naučio sam da plivam u tome i to mi je dosta značilo kasnije u advokaturi.

• Da li vas je popularnost koju ste stekli kao Struka ikada naučila nečemu što se ne može naučiti ni na fakultetu ni u kancelariji?

‒ Jedina stvar kojoj me je popularnost naučila jeste da je popularnost nebitna. Danas su najpopularnije ličnosti mahom budale. Ona nije nikakvo merilo vrednosti. Najdraže mi je kada mi ljudi kažu da im je moja muzika pomogla u teškim vremenima ili da me doživljavaju kao brata. To je jedino što se računa. Tako znam da je sve ovo imalo neki veći smisao. Kroz advokaturu ili muziku, uvek mi je drago kada pomognem ljudima. Ne volim kada ljudi kažu: „Čini dobro da ti se dobrim vrati.” To nije dobrota – to je računica. Čini dobro, bez obzira na to da li će ti se vratiti. Na muziku gledam upravo tako i želim da verujem da je ona to neko malo dobro koje sam učinio za nekoga, bez ikakvih očekivanja da ću dobiti nešto zauzvrat.

• Danas je „rep” postao mejnstrim i ozbiljan biznis u kom se vrte veliki ugovori i sponzorstva, dok je u vaše vreme to bila čista supkultura. Iz ugla nekoga ko razume i ugovore i scenu, da li je muzika danas izgubila na duši onoliko koliko je dobila na monetizaciji?

‒ Nažalost, tako je. Ako ne praviš „brojke”, teško da možeš da opstaneš na današnjoj muzičkoj sceni. Međutim, verujem da je popularnost loše muzike posledica needukovanosti publike i da će se to vremenom promeniti. Klinci više nisu osuđeni na muziku koja se emituje na TV-u i radiju. Internet im omogućava da istražuju. Problem je što mnogi nemaju takvu želju, ali i to je posledica opšteg stanja u društvu. Želim da verujem da će se i to promeniti, da ćemo se kao društvo izdići i raskinuti veze sa zaostavštinom devedesetih godina, čije breme još osećamo.

• Kada biste sve što ste naučili u sudnici i proživeli na sceni morali da pretočite u završnu reč ili refren, kako bi to glasilo?

‒ Da bi dobio sve što želiš, moraš dati sve što imaš.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife magazin/Jovan Kragović

Foto: Nemanja Maraš, Pavle Kaplanec