Zašto je ideja koje se najviše plašite možda baš ona koju treba da podelite

Čarls Darvin je dve decenije čuvao ideju koja će kasnije postati jedno od najvažnijih objašnjenja razvoja života. Nije čekao zato što nije bio siguran u ono što je otkrio. Čekao je jer je vrlo dobro znao šta bi moglo da se dogodi kada to izgovori naglas.

Sličnu stvar rade i ljudi u biznisu. Samo što umesto teorije evolucije često čuvaju ideju za novi proizvod, promenu poslovnog modela, gašenje neprofitabilnog projekta ili odluku koju već dugo znaju da treba doneti.

Problem često nije u tome što ideja nije spremna. Problem je u tome što jeste. Godine 1838. Darvin je već imao osnovu teorije prirodne selekcije. Imao je beleške, dokaze i zaključke do kojih je došao tokom putovanja na brodu HMS Beagle. Znao je šta misli. Ali nije objavio.

Narednih dvadesetak godina usavršavao je teoriju, zapisivao argumente i razgovarao sa malim krugom ljudi kojima je verovao. U međuvremenu je postajalo sve jasnije šta bi objavljivanje takve ideje moglo da znači za njegov ugled, odnose sa kolegama i položaj u naučnoj zajednici. Darvin nije potcenjivao rizik. Naprotiv, tačno ga je video i upravo zato je čekao.

Kada problem nije ideja, nego cena koju nosi

Darvinova priča ima zanimljivu poslovnu paralelu. Preduzetnik može mesecima da razmišlja o zatvaranju projekta koji gubi novac. Direktor može da zna da određeni proizvod više nema budućnost. Osnivač može da bude svestan da je vreme za promenu poslovnog modela.

Ali postoji razlika između toga da nešto znate i da ste spremni da to kažete naglas. Jer kada izgovorite: „Ovo ne radi“, više ne možete da se pravite da još istražujete.

Jedan preduzetnik iz priče autora teksta imao je proizvodnu jedinicu koja je mesecima pravila veći gubitak nego ostatak poslovanja. U svojim beleškama već ju je nazvao „belim slonom“. Znao je da je treba zatvoriti, ali zatvaranje nije značilo samo finansijsku odluku.

Značilo je priznati da nešto u šta je godinama ulagao nije uspelo. Odluka je zato ostala da čeka. Jedan loš mesec. Pa još jedan.

Tek kada je naglas izgovorio: „Zatvaramo je“, odluka je postala stvarna. Zatvaranje je počelo nekoliko nedelja kasnije, a dva meseca nakon toga kompanija je zabeležila prvi profitabilan mesec u kvartalu.

Ponekad je najteži deo poslovne odluke upravo onaj trenutak kada prestanemo da je zovemo „opcija“.

Najviše odlažu oni koji najbolje razumeju posledice

Zanimljivo je da se odlaganje često ne događa zato što neko nema dovoljno samopouzdanja. Ponekad je upravo suprotno. Ljudi koji dobro poznaju svoj posao umeju da predvide posledice. Znaju šta će reći klijenti. Ko će se pobuniti. Ko će pitati zašto se menja nešto što je godinama funkcionisalo. Znaju kako će izgledati kada njihov potez ne uspe.

Osnivač koji je deset godina gradio reputaciju u jednoj industriji vrlo lako može da zamisli šta će se dogoditi kada napravi veliki zaokret. Direktor koji poznaje svoj bord znaće unapred gotovo svako pitanje koje će dobiti.

I tako nastaje zamka: ista sposobnost koja vam pomaže da dobro procenite rizik može da vas natera da ga beskonačno dugo izbegavate. Darvin je imao šta da izgubi. Imao je reputaciju pažljivog i disciplinovanog naučnika. Njegovo okruženje nije bilo spremno da lako prihvati ono što je tvrdio. Ali cena čekanja takođe postoji. Samo je manje vidljiva.

Ponekad čekamo da nas okolnosti nateraju

Darvin je konačno dobio razlog zbog kog više nije mogao da čeka. Godine 1858. dobio je pismo prirodnjaka Alfreda Rasela Volasa. Volas je nezavisno došao do veoma slične teorije i bio spreman da je objavi. Odjednom više nije bilo prostora za još deset godina beležaka. Darvin je morao da odluči.

I to je nešto što se često događa i u biznisu. Kompanija će konačno promeniti proizvod kada konkurencija lansira nešto bolje. Preduzetnik će zatvoriti neprofitabilan projekat kada novac postane problem. Kompanija će promeniti strategiju tek kada se tržište promeni dovoljno da stari model više ne može da funkcioniše.Drugim rečima, čekamo da okolnosti donesu odluku umesto nas, a tada više ne biramo trenutak.

Jedno pitanje koje vredi postaviti sebi

Umesto pitanja „Da li da verujem svom instinktu?“, korisnije je postaviti jedno mnogo konkretnije: Šta zapravo štitim time što čekam?

Ako je odgovor: „Ideja još nije dovoljno dobra“, onda čekanje ima smisla. Doradite je. Testirajte. Pitajte ljude kojima verujete. Promenite ono što ne funkcioniše. Ali ako je odgovor: „Ideja je spremna, samo se plašim kako će ljudi reagovati“, onda problem više nije ideja. Problem je cena koju ste spremni da platite za njeno izgovaranje.

Možda štitite reputaciju. Odnose sa klijentima. Poziciju u kompaniji. Novac koji ste već uložili. Ili sliku o sebi kao osobi koja donosi dobre odluke. Sve su to realne stvari. Ali postoji i druga cena: šta će se dogoditi ako zbog zaštite svega toga nikada ne proverite šta je ta ideja mogla da napravi?

Dajte ideji datum

Jedan od najjednostavnijih načina da prekinete beskonačno odlaganje jeste da odluci date datum.

Ne „uskoro“.

Ne „kada bude pravi trenutak“.

Ne „posle još malo istraživanja“.

Datum.

Izaberite ideju, odluku ili stav koji najduže držite u sebi i odredite kada će izaći iz glave i postati stvaran. Možda ćete promeniti proizvod. Možda ćete zatvoriti projekat koji više nema smisla. Možda ćete predložiti nešto što se vašem timu neće odmah dopasti. Možda ćete jednostavno reći ono što već dugo mislite. Reakcija možda neće biti prijatna. Ali to nije isto što i katastrofa. Darvin je čekao 20 godina jer je savršeno dobro razumeo šta može da izgubi.

Na kraju je upravo ideja koju se plašio da objavi postala deo njegovog najvećeg nasleđa. Možda zato najvažnije pitanje nije: „Da li je ova ideja dovoljno dobra?“ Već: „Da li čekam zato što ideja nije spremna ili zato što ja nisam spreman da vidim šta će se dogoditi kada je drugi vide?“

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/Magnific