Džejms Bladvort za BIZLife: Nije svako ko je uspeo to zaslužio, niti je svako ko se muči – manje radio

Da li je uspeh zaista posledica talenta i rada, ili i porodice u kojoj smo rođeni, obrazovanja koje smo dobili, kontakata koje imamo i trenutka u kojem smo se našli? Britanski novinar i autor Džejms Bladvort godinama istražuje upravo tu granicu između lične odgovornosti i društvenih okolnosti. Od rada za minimalnu zaradu, preko položaja mladih na tržištu rada i krize savremene muškosti, do veštačke inteligencije i budućnosti zaposlenja, Bladvort upozorava da iza velikih priča o individualnom uspehu često ostaju nevidljivi sistemski faktori. Uoči njegovog dolaska na Weekend Festival, za BIZLife govori o tome zašto plata i sigurnost vrede više od korporativnog „wellbeinga“, zbog čega se mladi muškarci okreću online zajednicama i ko će zapravo imati najviše koristi od AI revolucije.

• Godinama slušamo da svako može da uspe ako dovoljno vredno radi. U svojoj knjizi Mit meritokratije tvrdite da je to često samo mit. Gde povlačite granicu između lične odgovornosti i sistemskih faktora koji oblikuju naše šanse za uspeh?

Ne mislim da postoji jasna granica. Lična odgovornost je važna i očigledno je da ljudi mogu da poboljšaju svoje okolnosti napornim radom. Ali ne počinjemo svi trku sa iste startne pozicije. Porodica u kojoj smo rođeni, škola koju pohađamo, kraj u kojem odrastamo i kontakti koji su nam dostupni imaju ogroman uticaj na to gde ćemo na kraju završiti.

Problem sa meritokratijom nije u ideji da talent i trud treba da budu nagrađeni. Problem je u pretvaranju da naše društvo već funkcioniše na taj način. Često uzmemo ljude koji su imali značajne prednosti i kažemo im da je njihov uspeh u potpunosti rezultat njihove sopstvene briljantnosti. Istovremeno, ljudima na dnu društvene lestvice govorimo da su njihove teškoće u suštini njihova sopstvena krivica.

• U knjizi Hired proveli ste šest meseci radeći slabo plaćene poslove kako biste bolje razumeli stvarnost ljudi koji od njih žive. Šta poslovni lideri i donosioci odluka najčešće ne razumeju kada je reč o radnicima na najslabije plaćenim pozicijama?

Jedna stvar koja me je posebno pogodila dok sam istraživao Hired jeste koliko malo kontrole radnici sa niskim primanjima često imaju nad sopstvenim vremenom. Kada ste siromašni, nije problem samo u tome što imate malo novca – često imate i malo autonomije. Radno vreme može da vam se promeni u poslednjem trenutku, možda ne znate koliko ćete zaraditi iz nedelje u nedelju, a relativno mali nepredviđeni troškovi mogu prerasti u velike krize.

Takođe mislim da postoji tendencija da se pretpostavlja kako posao koji je malo plaćen mora biti jednostavan ili zahtevati malo veština. Neki od najtežih poslova koje sam ikada radio bili su ujedno i najgore plaćeni. Ljudi koji donose odluke na vrhu organizacija često su neverovatno udaljeni od svakodnevne realnosti ljudi koji rade na najnižim pozicijama.

• Danas mnoge kompanije naglašavaju organizacionu kulturu, benefite za zaposlene i dobrobit na radnom mestu. Koliko uopšte ima smisla govoriti o zdravoj poslovnoj kulturi ako zaposleni nemaju ekonomsku sigurnost?

Nema ničeg lošeg u pokušaju da radno mesto bude prijatno, ali ekonomska sigurnost mora da bude osnova. Besplatno voće, časovi joge i korporativni programi za dobrobit zaposlenih ne mogu da nadomeste činjenicu da ne znate da li ćete moći da platite kiriju.

Mislim da su neke kompanije postale veoma dobre u tome da govore jezikom dobrobiti zaposlenih, dok istovremeno ignorišu prilično osnovna pitanja – kolike su plate, kakvo je radno vreme i koliko su poslovi sigurni. Za većinu ljudi najvažniji benefit na poslu i dalje je pristojna plata i određena kontrola nad sopstvenim životom.

• U svojoj najnovijoj knjizi Lost Boys bavite se online muškim supkulturama i krizom savremene muškosti. Zašto se toliko mladih muškaraca danas oseća izgubljeno i zašto su online zajednice postale mesto na kojem traže odgovore?

Ne postoji samo jedno objašnjenje. Muškarci su izgubili deo svog statusa u odnosu na žene, što je u mnogim aspektima dobar i neophodan razvoj. Ali tradicionalne muške uloge hranitelja porodice i zaštitnika oslabile su, a da ih pritom nije uvek zamenilo nešto posebno ubedljivo.

Kada tome dodate ekonomsku stagnaciju, usamljenost, slabljenje tradicionalnih zajednica i ogroman uticaj društvenih mreža, dobijate veliki broj mladih muškaraca koji nisu sigurni gde je njihovo mesto.

Takozvana „manosfera“ veoma dobro iskorišćava tu nesigurnost. Ona mladim muškarcima govori da nisu dovoljno dobri, a zatim im nudi jednostavno objašnjenje zašto se tako osećaju – najčešće kriveći žene, feminizam ili neko navodno korumpirano savremeno društvo. Nakon toga im prodaje rešenje. Ono što počne kao sasvim razumljiva nesigurnost zato može da odvede ljude na veoma mračna mesta.

• Da li kompanije i poslovni lideri danas zaista razumeju promene kroz koje prolaze mladi muškarci i žene kada ulaze na tržište rada? Šta bi trebalo drugačije da rade kada je reč o izgradnji i vođenju timova?

Mislim da ponekad potcenjujemo koliko drugačije svet izgleda nekome ko danas ulazi na tržište rada. Prethodne generacije često su radile u okviru prilično stabilnih institucija i postojalo je makar razumno očekivanje da će se životni standard vremenom poboljšavati.

Mlađe generacije su stasavale u periodu ekonomske stagnacije, skupih nekretnina, nesigurnih poslova i društvenih mreža, koje ih podstiču da se neprestano porede sa ljudima koji izgledaju bogatije, srećnije i uspešnije.

Poslodavci ne mogu da reše sve te probleme. Ali mogu da ponude neke od stvari kojih je sve manje u drugim delovima života: stabilnost, ljudski kontakt, mentorstvo, osećaj napretka i osećaj da neko zaista primećuje da li dobro radite svoj posao.

• Veštačka inteligencija je ponovo stavila budućnost rada u centar pažnje. Verujete li da će AI produbiti postojeće nejednakosti ili bi mogao da postane alat koji će stvoriti više prilika za veći broj ljudi?

Potencijalno i jedno i drugo. Skeptičan sam kada se pojavi nova tehnologija praćena velikim obećanjima da će automatski osloboditi sve ljude. Tehnologija sama po sebi ne određuje kako će njene koristi biti raspoređene – to određuju politika i ekonomija.

AI bi svakako mogao da učini znanje i stručnost dostupnim ljudima koji ranije nisu mogli da ih priušte. To potencijalno može biti demokratizujuće. Ali isto tako može dodatno da koncentriše bogatstvo i moć, dok mnoge oblike rada čini manje sigurnim.

Važno pitanje nije samo šta AI može da uradi. Pitanje je ko ga poseduje, ko ima koristi od povećanja produktivnosti i ko snosi troškove kada radna mesta nestanu ili se promene.

• Kada biste danas razgovarali sa mladom osobom koja tek počinje karijeru – nekim ko veruje da će ga naporan rad sam po sebi automatski dovesti do uspeha – šta biste joj rekli?

Ne bih joj rekao da ne radi vredno. Naporan rad je i dalje jedna od retkih stvari nad kojima imate određenu kontrolu i on svakako povećava vaše šanse za uspeh. Ali rekao bih joj da ne meša uspeh sa vrlinom, niti neuspeh sa nedostatkom truda.

Sreća igra ogromnu ulogu. Isto važi i za porodično poreklo, obrazovanje, kontakte, trenutak u kojem se nalazite i činjenicu da ste se našli na pravom mestu u pravo vreme.

Radite vredno, svakako, ali nemojte zamišljati da svako ko uspe zaslužuje sve što ima, niti da je svako ko se muči na neki način podbacio. To je mitologija meritokratije i ona može uspešne ljude da učini arogantnim, a neuspešne da ih natera da se stide bez potrebe.

Izvor: BIZLife/Gorica Mitrović

Foto: Mario Pavlović, James Bloodworth