Kada razgovor ponovo postane luksuz
Nikada nismo imali više mogućnosti za komunikaciju, a čini mi se da nikada nismo manje razgovarali.
Piše: Radomir Lale Marković, SIY trener
Radomir Lale Marković
Šaljemo poruke koje nastaju za nekoliko sekundi, odgovaramo uz pomoć veštačke inteligencije, organizujemo sastanke na daljinu i donosimo odluke kroz beskrajne nizove mejlova i poruka u četu. Sve je brže, efikasnije i dostupnije. Ipak, kada razgovaram sa direktorima, preduzetnicima ili članovima timova, gotovo svi opisuju isti osećaj – ljudi se čuju, ali se sve manje razumeju.
To nije paradoks tehnologije. To je posledica načina na koji smo počeli da koristimo komunikaciju.
Poslednjih godina imam priliku da radim sa liderima, menadžerima i timovima kroz treninge komunikacije, NLP-a i emocionalne inteligencije. Ono što me iznova iznenadi jeste to koliko se veliki poslovni problemi retko rešavaju novom aplikacijom ili boljim softverom. Najčešće počnu da se rešavaju tek kada dve osobe sednu jedna naspram druge i zaista razgovaraju.
Ne da razmene informacije. Već da razumeju jedna drugu.
Iz iskustva u medijima naučio sam da dobra komunikacija nikada nije bila pitanje lepih rečenica. Vodio sam stotine intervjua i moderirao veliki broj poslovnih panela. Gosti su često dolazili sa pažljivo pripremljenim odgovorima. Ali najvredniji deo razgovora gotovo nikada nije bio u pripremljenim rečenicama. Nastajao je onda kada sagovornik oseti da ga neko zaista sluša.
Tada se menja ton glasa. Pauze postaju duže. Nestaju unapred pripremljene formulacije. Počinje pravi razgovor.
Veštačka inteligencija danas može da napiše odličan tekst, pripremi govor, prevede sastanak ili sumira višesatnu diskusiju za nekoliko sekundi. Sve su to izuzetno korisni alati, koje i sam svakodnevno koristim. Ali postoji jedan deo komunikacije koji nijedan algoritam ne može da zameni.
Prisustvo.
Kada sedite preko puta čoveka koji prolazi kroz težak period, koji vodi kompaniju kroz promene ili donosi odluku koja utiče na desetine ljudi, nije najvažnije šta ćete reći. Često je važnije koliko ćete biti prisutni u tom razgovoru.
Emocionalna inteligencija se upravo tu pokazuje u svom najpraktičnijem obliku. Ne kao teorija i ne kao skup tehnika, već kao sposobnost da na nekoliko minuta potpuno usmerite pažnju na drugu osobu. Bez potrebe da odmah ponudite rešenje. Bez prekidanja. Bez razmišljanja šta ćete odgovoriti dok druga osoba još govori.
Zvuči jednostavno. U praksi je postalo izuzetno retko.
Možda upravo zato što živimo u vremenu u kojem je pažnja postala najvredniji resurs. Dok razgovaramo, telefon vibrira, stižu nove poruke, kalendar nas podseća na sledeći sastanak, a u glavi već vodimo tri naredna razgovora. Fizički smo prisutni, ali mentalno često nismo.
A ljudi to osećaju. Ne postoji tehnologija koja može da sakrije odsustvo pažnje.
Verujem da će se u godinama koje dolaze dogoditi zanimljiva promena. Kako AI bude preuzimao rutinske zadatke i veliki deo digitalne komunikacije, direktni razgovori postaće dragoceniji nego danas. Ne zato što će biti jedini mogući, već zato što će biti jedini u kojima možemo da izgradimo poverenje.
Poverenje ne nastaje razmenom informacija.
Nastaje kroz iskustvo da smo viđeni, saslušani i shvaćeni.
Zato ne mislim da budućnost pripada ni tehnologiji ni ljudima. Pripada onima koji će znati kada da koriste tehnologiju, a kada da je sklone sa strane, zatvore laptop, utišaju telefon i pogledaju sagovornika u oči.
Možda će upravo sposobnost da vodimo jedan iskren razgovor, bez ekrana između nas, postati najređa i najvrednija poslovna veština ovog vremena.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: Marija Vukov, Magnific/ namii9
