Ne možete da gledate film bez titla? Niste jedini, istraživanje pokazalo zašto se to dešava

Kada uveče legnete na kauč i pustite omiljenu seriju, da li automatski uključujete titlove? Ako to radite, niste jedini.

Prema istraživanju koje je sproveo Vox, čak 57 odsto ljudi kaže da uvek gleda televiziju sa uključenim titlovima, jer jednostavno osećaju da bez njih „ne mogu da razumeju“ dijaloge. Video producent Vox-a Edvard Vega objasnio je da u tome nema ničeg neobičnog i da uzrok nije globalni problem sa sluhom, već promene u tehnologiji zvuka kroz godine.

U video objašnjenju na Jutjubu, urednica dijaloga iz kompanije Pace Pictures, Ostin Olivija Kendrik, rekla je da je pitanje zašto su titlovi danas neophodni nešto što joj se stalno postavlja. „U suštini, radim audio-hirurgiju na rečima glumaca“, rekla je Kendrik, objašnjavajući svoj posao. „To pitanje mi se postavlja stalno.“

Ipak, za one koji žele jednostavno objašnjenje ovog fenomena, odgovor nije tako direktan.

Prema rečima stručnjaka, objašnjenje je slojevito i kompleksno, ali se u osnovi svodi na tehnologiju.

Nekada su mikrofoni bili veliki, glomazni i osetljivi, često zahtevali kreativna rešenja da bi bili sakriveni na setu. Danas su znatno napredniji, iako je kvalitet zvuka drastično poboljšan.

Ranije su mikrofoni bili povezani kablovima i snimali zvuk na fizičku memoriju, koja se vremenom presnimavala i arhivirala. Sav zvuk je beležen na jednoj audio-traci, pa su glumci morali da budu pažljivo pozicionirani i okrenuti pod pravim uglom kako bi se njihov govor jasno čuo.

Danas su mikrofoni manji, bolji i bežični. Štaviše, glumci ne moraju da dele isti uređaj, svaki može da ima svoj mikrofon. Iako bi to trebalo da predstavlja prednost i omogući prirodniju glumu, više nije neophodno da glumci podižu glas kako bi ih jedan sistem jasno zabeležio. To znači da često govore tiše i suptilnije.

„Ali prirodnost ne znači uvek i bolju razumljivost“, istakao je Vega.

Ranije, ako dijalog u sceni nije bio dovoljno jasan, glumci su pozivani da ponovo snime svoje replike u procesu poznatom kao ADR (automatska zamena dijaloga). Ta praksa postoji i danas, ali je skupa i producenti je često izbegavaju.

Umesto toga, stručnjaci za zvuk, poput Kendrik, rade na tome da reči zvuče jasnije kako bi se izbegli dodatni troškovi ponovnog snimanja. Nakon što urednik dijaloga obradi materijal, snimak se šalje mikseru zvuka, čiji je zadatak da osigura da frekvencije govora ne budu preklopljene drugim zvucima iz filma.

„Veliki izazov je izdvojiti prostor i frekvencije za dijalog, među svim ostalim elementima zvučne slike, kako bi glas došao do izražaja i ne bio zagušen drugim zvukovima“, objasnila je Kendrik.

Ipak, ni to ne garantuje da će publika lako razumeti sve što čuje. Prema njenim rečima, sve veći trend glasnog i slojevitog zvuka dodatno otežava razumljivost dijaloga. Pojačavanje zvuka glasa takođe nije rešenje jer jednostavno podizanje jačine dovodi do distorzije i neprirodnog odnosa između govora i drugih zvučnih elemenata.

„Potrebna je razlika u jačini zvuka da bi uho imalo osećaj prostora i dinamike“, objašnjava ona.

Na sposobnost da čujemo dijalog utiče i način na koji gledamo sadržaj. Tanki zvučnici ugrađeni u moderne televizore ne mogu da reprodukuju kvalitet zvuka koji nude profesionalni bioskopski sistemi. Zbog svega toga, nije iznenađenje što mnogi danas posežu za titlovima i verovatno se to uskoro neće promeniti. Možda je najjednostavnije rešenje da ih jednostavno prihvatimo kao deo gledanja filmova i serija.

Izvor: BIZLife/Unilad

Foto: Unsplash