Zašto ne umemo da stanemo kada više ne moramo da radimo?

Postoje ljudi koji govore da jedva čekaju odmor, a kada ga konačno dočekaju, ne znaju šta bi sa sobom. Telefon je i dalje pri ruci. Proverava se mejl, odgovara na poruke, pravi se spisak stvari koje bi konačno trebalo završiti. Pronađe se nešto drugo: sređivanje stana, vežbanje, kupovina, planiranje. Kao da je teško jednostavno stati. Čak i kada ništa ne moramo, osećamo da bi nešto trebalo.

Piše: Tijana Batković, psihološkinja i integrativna psihodinamska psihoterapeutkinja

Savremeni svet ovu pojavu često objašnjava nedovoljnom sposobnošću da postavimo granice. Govori nam se da treba da naučimo da kažemo „ne”, isključimo notifikacije, odvojimo privatno i poslovno vreme, te pronađemo balans između posla i života. Sve je to tačno, ali možda nije dovoljno.

Šta ako problem nije samo u tome što ne umemo da se odmorimo, već u tome što nam je teško da budemo sa sobom kada više ništa ne moramo da radimo?

Kada produktivnost postane način vrednovanja sebe

Za neke ljude posao odavno nije samo način da zarade novac. On postaje jedno od glavnih mesta na kojima se gradi slika o sebi.

Takva osoba može biti izuzetno odgovorna, ambiciozna i sposobna. Problem nastaje onda kada se lična vrednost neprimetno počne vezivati za učinak. Produktivnost više nije samo način da nešto uradimo, već da se osećamo dobro u vezi sa sobom. Uspeh ne donosi samo zadovoljstvo zbog postignuća, već smanjuje sumnju u sopstvenu vrednost.

Tada odmor više nije samo odmor. On može postati neprijatno iskustvo u kojem se javlja osećaj da traćimo vreme, da nismo dovoljno produktivni ili da drugi nešto postižu dok mi stojimo u mestu.

Čovek može imati slobodno popodne, a ipak osećati krivicu što ga koristi za sebe. Može otići na godišnji odmor i provesti ga razmišljajući o tome šta ga čeka kada se vrati. Paradoks je u tome što se i odmor može pretvoriti u još jedan projekat.

Zašto je mirovanje ponekad toliko neprijatno?

Kada smo stalno zauzeti, imamo manje prostora da primetimo šta se događa u nama.

Aktivnost može biti način da se ne susretnemo sa dosadom, nezadovoljstvom, usamljenošću, strahom ili osećajem da ne znamo šta zapravo želimo.

Zato nije uvek lako razlikovati čoveka koji mnogo radi zato što voli ono što radi od čoveka koji mnogo radi zato što ne ume drugačije. Obojica su ambiciozni, odgovorni i imaju pune rasporede. Razlika se često pojavi tek kada se uklone obaveze. Jedan tada može da uživa u slobodnom vremenu. Drugi se suočava sa unutrašnjim nemirom.

Upravo taj nemir može biti važan signal.

Ako moramo stalno da budemo zauzeti da bismo se osećali dobro, pitanje više nije samo koliko radimo, već šta pokušavamo da ne osetimo kada radimo.

„Još samo ovo”

Problem često ne izgleda dramatično.

Ne mora postojati otvoreno sagorevanje, rad do ponoći ili potpuna nesposobnost da se ode na godišnji odmor. Mnogo je češće reč o nečemu suptilnijem.

Čovek veruje da će, kada završi ono što je trenutno pred njim, konačno moći da se opusti. Međutim, kada zadatak bude završen, pojavi se sledeći. Granica se stalno pomera. I tako „kada završim” postaje način života.

Možda pitanje nije zašto ne uspevamo da završimo sve, već zašto verujemo da ćemo tek tada imati pravo da se zaustavimo.

Teškoća prihvatanja sopstvenih granica

U pozadini ovoga može biti i nešto što savremena kultura teško podnosi: činjenica da imamo granice.

Ne možemo istovremeno biti najbolji radnik, partner, prijatelj, roditelj, dete, sportista i osoba koja je savršeno posvećena sebi. Ne možemo uvek biti produktivni i svaku priliku iskoristiti.

Prihvatanje toga nije odustajanje od ambicije. To je prihvatanje realnosti.

A realnost je frustrirajuća. Ne možemo imati sve niti možemo sve kontrolisati. Za neke ljude je upravo to posebno teško jer potreba za kontrolom postaje način da se održi osećaj sigurnosti u svetu koji je po definiciji nepredvidiv.

Odraslost upravo zato ne podrazumeva samo sposobnost da ostvarimo ono što želimo, već i sposobnost da podnesemo ono što ne možemo imati, kontrolisati ili postići. S tim u vezi, odmor je mnogo više od pauze od posla. On može biti susret sa sopstvenim potrebama, željama, očekivanjima i osećanjima.

Kada stanemo, postaje vidljivo da ne možemo sve vreme nešto proizvoditi, popravljati i unapređivati. Ponekad možemo samo postojati.

Kada se i privatni život pretvori u posao

Možda je upravo zato granica između poslovnog i privatnog života danas toliko nejasna. Ne radimo samo na poslu. Radimo na sebi. Radimo na svom telu. Radimo na partnerskom odnosu. Radimo na roditeljstvu. Radimo na produktivnosti. Radimo na mentalnom zdravlju.

Čak i slobodno vreme često dobijamo u formi zadatka. Treba pronaći pravi hobi. Treba meditirati. Treba vežbati. Treba čitati. Treba putovati. Treba kvalitetno provoditi vreme sa porodicom.

Kao da i od života pravimo još jedan projekat kojim treba dobro upravljati i savršeno ga savladati. A onda se pitamo zašto smo umorni. Možda zato što smo i tamo gde bi trebalo da živimo počeli da radimo.

Ne mora svaki odmor biti koristan

Postoji nešto gotovo subverzivno u ideji da vreme ne mora ničemu da služi.

Da li možemo da provedemo popodne bez cilja, da budemo nedovoljno produktivni, a da zbog toga ne postanemo manje vredni?

Za neke ljude upravo je to mnogo teže nego što zvuči. Kada prestanemo da proizvodimo rezultat, ostaje pitanje: ko sam ja kada ništa ne dokazujem?

To pitanje nema brz odgovor. Možda i ne treba da ga ima.

Prvi korak ka odgovoru ne mora da bude pronalaženje načina da se odmah opustite. Dovoljno je da budete radoznali prema sopstvenom nemiru. Ako primetite da ste upravo završili sve obaveze, a već smišljate nove, probajte da to odložite makar za pola sata i primetite šta će se dešavati u tom vremenu. Dosada? Krivica? Nemir? Strah? Sram? Osećaj beskorisnosti?

Ne morate odmah da pobegnete iz tog osećaja. Dovoljno je da ga primetite i izdržite makar kratko, bez uobičajenog bežanja u aktivnosti. Često tek tada otkrijemo da zadatak koji smo sebi postavili nije bio toliko važan. Mnogo nam je važnije bilo da pronađemo način da izbegnemo osećanja koja bi se javila kada bismo zastali.

Odmor kao sposobnost, a ne nagrada

Sposobnost da se odmorimo nije samo pitanje organizacije vremena. Ona govori nešto o našem odnosu prema sebi.

Možemo li da prihvatimo da ne moramo stalno biti korisni?

Možemo li da podnesemo da neko drugi bude uspešniji?

Možemo li da izdržimo osećaj da nešto nije završeno?

Možemo li da budemo zadovoljni nečim što nije savršeno?

I, možda najteže, možemo li da verujemo da naša vrednost ne nestaje onda kada prestanemo da proizvodimo rezultate?

Dobar odnos prema radu ne podrazumeva da rad treba manje da nam znači. Naprotiv, posao može biti izvor smisla, kreativnosti, identiteta i zadovoljstva.

Ali postaje problem kada posao mora da nam obezbedi i ono što bi trebalo da dobijamo iz mnogo šireg odnosa prema sebi: osećaj vrednosti, sigurnosti, pripadanja i potvrde da smo dovoljno dobri.

Tada odmor počinje da plaši. Kada prestanemo da radimo, više nemamo iza čega da se sakrijemo.

Ponekad nam je potrebno da naučimo da naše postojanje ne mora stalno da proizvodi dokaz da ga zaslužujemo. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Privatna arhiva, Vitaly Gariev / Unsplash