Toxic multitasking: Kada vam je ceo dan pun, a ništa nije završeno

Postoji posebna vrsta poslovnog umora koja nema mnogo veze sa brojem sati provedenih na poslu. To je osećaj da ste ceo dan bili zauzeti, odgovarali na poruke, otvarali mejlove, ulazili na sastanke, proveravali Slack ili Teams, završavali prezentaciju, usput rešavali tuđi problem i još nekoliko puta menjali prioritete. A onda, pred kraj dana, pogledate listu najvažnijih stvari i shvatite da ono što je zaista zahtevalo koncentraciju gotovo da niste ni počeli.

Dobrodošli u toxic multitasking.

Sam izraz nije naučna dijagnoza, već način da se opiše sve rašireniji obrazac rada u kojem se stalno prebacivanje između zadataka predstavlja kao efikasnost. Problem je što naš mozak to prebacivanje ne obavlja besplatno. Istraživanja o task-switchingu decenijama pokazuju da svaki prelazak sa jednog zadatka na drugi nosi određeni „switching cost“ – vreme i mentalni napor koji su potrebni da se vratimo u novi kontekst. Što su zadaci složeniji ili manje poznati, taj trošak je veći.

Kad multitasking postane problem

Drugim rečima, multitasking često nije ono što mislimo da jeste. Ne radimo dve zahtevne stvari istovremeno. Radimo jednu, pa drugu, pa se na trenutak vratimo na prvu, pa pogledamo telefon, pa odgovorimo na mejl, pa pokušamo da se setimo šta smo hteli da kažemo u dokumentu koji smo otvorili pre deset minuta. Mozak sve vreme menja kontekst.

I upravo tu nastaje problem. Kada nas neko prekine dok pišemo, analiziramo podatke ili donosimo odluku, nije dovoljno samo da se vratimo za isti dokument. Moramo ponovo da pronađemo gde smo bili, šta smo mislili, šta je sledeći korak i koji je kontekst odluke koju smo donosili. Istraživanja opisuju upravo te dodatne mentalne korake kao deo cene prebacivanja između zadataka.

Zato je moguće da čovek ima utisak da je istovremeno radio deset stvari, a da je zapravo deset puta prekidao jednu stvar.

Prekidi na dva minuta

Savremeno radno okruženje tome dodatno pogoduje. Microsoft je u svom Work Trend Indexu, na osnovu agregiranih i anonimizovanih Microsoft 365 podataka, zabeležio da su zaposleni tokom radnog vremena u proseku prekidani sastankom, mejlom ili porukom otprilike na svaka dva minuta. U podacima za 2025. godinu to je predstavljeno kao čak 275 prekida dnevno kada se posmatra ceo 24-časovni period.

Još zanimljivije je što veliki deo tih prekida ne izgleda kao prekid. Poruka na Teamsu traje nekoliko sekundi. Mejl možemo samo da „bacimo pogled“. Telefon možemo da proverimo dok razmišljamo. Notifikaciju možemo da otvorimo „samo da vidimo o čemu je reč“. Ali problem nije nužno vreme koje smo potrošili na samu poruku. Problem je ono što se događa sa pažnjom nakon nje.

Microsoft je u posebnom izveštaju iz 2025. naveo da prosečan zaposleni dobija 117 mejlova dnevno i 153 Teams poruke tokom radne nedelje, dok su zaposleni u proseku prekidani na svaka dva minuta. Gotovo polovina zaposlenih obuhvaćenih njihovim globalnim istraživanjem kaže da im posao deluje haotično i fragmentirano. Zato toxic multitasking nije samo lična navika, već postaje i organizacioni problem.

Ako je u kompaniji normalno da se na svaku poruku očekuje odgovor odmah, da sastanak može da počne bez agende, da se tokom sastanka odgovara na mejlove i da se od zaposlenog očekuje da istovremeno bude dostupan, kreativan, brz i duboko fokusiran, onda problem više nije u tome što neko „ne ume da se organizuje“.

Problem je u načinu rada

Postoji i još jedna zamka. Multitasking često daje veoma prijatan osećaj produktivnosti. Stalno nešto radimo. Inbox se prazni. Poruke odlaze. Sastanci se nižu. Na telefonu imamo deset otvorenih aplikacija. Čini nam se da se posao kreće, ali komunikacija nije isto što i stvaranje vrednosti.

Microsoft je još ranije kroz svoje podatke o radu pokazao koliko se taj odnos promenio: zaposleni su u proseku 57 odsto vremena u Microsoft 365 aplikacijama provodili u komunikaciji, sastancima, mejlovima i četovima, dok je 43 odsto odlazilo na kreiranje dokumenata, prezentacija i rada u tabelama. Istovremeno, 68 odsto ispitanika reklo je da nema dovoljno neprekinutog vremena za fokusiran rad.

To je možda i najbolji opis problema. Nije stvar u tome da ljudi ne rade dovoljno. Mnogi rade upravo suprotno. Rade previše stvari, ali u previše kratkim intervalima.

Toxic multitasking zato ima jednu pomalo paradoksalnu posledicu: što više pokušavamo da budemo dostupni svima i svemu, manje vremena ostaje za posao koji zahteva da budemo stvarno prisutni.

Pisanje ozbiljnog teksta, analiza podataka, strateško razmišljanje, razgovor o važnoj odluci ili kreativni rad ne funkcionišu kao odgovaranje na poruku. Zahtevaju određeni period bez prekida u kojem mozak može da ostane u istom kontekstu dovoljno dugo da napravi nešto smisleno.

Zato rešenje nije da svi preko noći postanu ljudi koji rade jednu stvar osam sati dnevno. To u realnom poslovnom svetu uglavnom nije moguće. Rešenje je mnogo jednostavnije: razlikovati multitasking koji je zaista funkcionalan od stalnog prebacivanja koje samo izgleda kao produktivnost.

Neke stvari mogu da se kombinuju. Rutinski zadaci, kratke administrativne obaveze ili aktivnosti koje ne zahtevaju mnogo kognitivnog napora mogu da idu paralelno. Ali kada pokušavamo da istovremeno vodimo važan razgovor, donosimo odluku, pišemo tekst i pratimo poruke, ne postajemo efikasniji. Samo povećavamo broj konteksta između kojih naš mozak mora da skače.

Možda je zato jedno od najvažnijih pitanja savremenog posla prestalo da bude: „Kako da stignemo više?“

Mnogo korisnije pitanje je: „Koliko puta danas smo sebi dozvolili da zaista završimo jednu stvar pre nego što pređemo na sledeću?“

Jer zauzetost se lako meri. Fokus ne.

A u vremenu u kojem nam tehnologija omogućava da budemo dostupni gotovo svima, gotovo sve vreme, sposobnost da budemo nedostupni nekoliko minuta može postati nova poslovna supermoć.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/magryt