Profit po zaposlenom – nova mera moći svetskih korporacija

U periodu 2025–2026, globalna slika korporativnog uspeha počela je da se menja: više nije dovoljno biti najveći ili imati najveću tržišnu vrednost. Kako su pojedine kompanije dostizale istorijske procene vrednosti – NVIDIA je nakratko prešla 5 biliona dolara, a tehnološki giganti se učvrstili u višebilionskom spektru – paralelno se odvijao i drugi proces, gotovo suprotan: masovna otpuštanja u tehnološkom sektoru, gde je u jednoj godini ukinuto više od 245.000 radnih mesta. Ova istovremenost rasta i rezanja troškova otvorila je ključno pitanje: šta zapravo danas znači “snaga” jedne kompanije?

U tom kontekstu, analitičari su sve više počeli da posmatraju efikasnost po zaposlenom kao precizniji pokazatelj stvarne poslovne moći. Umesto da se fokus stavi samo na tržišnu kapitalizaciju, koja meri veličinu i uticaj, pažnja se prebacuje na to koliko svaki zaposleni zaista “proizvodi” – kroz prihode i, još važnije, kroz neto profit, pokazuje istraživanje BestBorkers.

Analiza 200 najvećih kompanija

Analiza 200 najvećih svetskih kompanija pokazuje da su dve metrike posebno otkrivajuće: prihod po zaposlenom i neto profit po zaposlenom. Kada se ukupan profit podeli sa brojem radnika, dobija se slika koja otkriva stvarnu operativnu efikasnost, nezavisno od industrije, veličine ili poslovnog modela. U toj slici, najuspešnije kompanije kolektivno generišu stotine milijardi dolara profita, ali ono što je još zanimljivije jeste koliko je taj profit neravnomerno raspoređen.

Na samom vrhu nalaze se kompanije koje funkcionišu sa ekstremno “mršavim” timovima ili visoko optimizovanim tehnološkim modelima. AppLovin i NVIDIA predvode listu, sa neto profitom po zaposlenom od 3,71 miliona i 2,86 miliona dolara. I dok AppLovin postiže ove rezultate kroz restrukturiranje i smanjenje broja zaposlenih, NVIDIA kombinuje ogromnu skalu sa snažnom ekspanzijom radne snage, što pokazuje da visoka efikasnost ne mora da znači mali broj ljudi – već visok učinak po glavi u okviru složenih sistema.

U vrhu se nalaze i druge kompanije koje potvrđuju ovu logiku: Alphabet, Microsoft i Apple, kao i naftni gigant Saudi Aramco, svi generišu ogroman profit u rekordno kratkom vremenu. Alphabet, recimo, dolazi do milion dolara neto profita svakih nekoliko minuta, što ga svrstava među apsolutne lidere po brzini stvaranja vrednosti.

Dve industrije dominiraju

Sektorski posmatrano, dve industrije dominiraju: energija i tehnologija. Energetske kompanije, poput Saudi Aramca, Equinora i ConocoPhillipsa, ostvaruju visoke rezultate zahvaljujući kapitalno intenzivnim, ali visoko profitabilnim operacijama sa relativno manjim brojem zaposlenih. S druge strane, tehnološke firme – posebno one u oblasti poluprovodnika i veštačke inteligencije – pokazuju kako digitalna ekonomija i AI mogu dramatično da povećaju produktivnost po radniku.

Zanimljivo je da i finansijski sektor zauzima visoke pozicije, sa investicionim i tržišnim institucijama poput Blackstonea i CME Group, koje pretvaraju finansijske tokove u izuzetno visoke profite po zaposlenom. Na drugom kraju spektra nalaze se tradicionalnije industrije, gde je efikasnost stabilna, ali znatno niža zbog prirode poslovanja i većih operativnih struktura.

Poseban slučaj predstavlja Intel, jedina kompanija u analizi sa negativnim profitom po zaposlenom. Uprkos milijardama prihoda, kompanija je zabeležila gubitke i snažnu fazu restrukturiranja, što jasno pokazuje da ni giganti nisu imuni na strukturne promene i pad efikasnosti.

Kada se posmatraju industrije u celini, energija i tehnologija prednjače po prosečnom profitu po zaposlenom, sa približno sličnim nivoima efikasnosti, ali različitim uzrocima. Energija profitira iz koncentracije kapitala i resursa, dok tehnologija profitira iz skalabilnosti i visokih marži digitalnih proizvoda i AI sistema.

Jake „nišne“ industrije

Ipak, uočavaju se i “nišne” industrije koje iznenađuju visokom efikasnošću. Duvanska industrija, iako malobrojna u uzorku, postiže izuzetne rezultate zahvaljujući stabilnoj tražnji i visokim maržama. Isto važi i za segment zabave i pretplata, gde kompanije poput Netflixa i Disneyja uspešno monetizuju intelektualnu svojinu.

Geografski, dominacija Sjedinjenih Država je očigledna – oko 70% najefikasnijih kompanija dolazi iz SAD. Evropa, međutim, pokazuje drugačiji model: manje digitalne dominacije, a više specijalizovanih industrijskih i finansijskih “džepova” efikasnosti, posebno u Skandinaviji, Holandiji i Švajcarskoj. Azija i Bliski istok takođe imaju snažne predstavnike, pre svega kroz energetske i tehnološke gigante.

U Velikoj Britaniji i ostatku Evrope profil je tradicionalniji – nafta, duvan, rudarstvo i bankarstvo i dalje igraju ključnu ulogu, dok je visokotehnološki sektor prisutan, ali ne dominira. U SAD je slika potpuno podeljena između ekstremno “kompaktnih” firmi sa izuzetno visokim profitom po zaposlenom i globalnih digitalnih platformi koje kombinuju razmere i efikasnost.

Prihod po zaposlenom

Kada se posmatra prihod po zaposlenom, slika se delimično menja. Ova metrika više favorizuje kompanije sa ogromnim obrtom, poput naftnih i logističkih sistema, gde su prihodi ogromni, ali se ne pretvaraju uvek u jednako visoke profite. Ipak, mali broj kompanija uspeva da dominira u obe kategorije – i u prihodu i u profitu po zaposlenom – što ih izdvaja kao posebno efikasne poslovne modele.

Najzanimljiviji pokazatelj dolazi iz analize “brzine profita”: koliko je vremena potrebno da kompanija zaradi milion dolara. Ovaj indikator dodatno osvetljava koncentraciju ekonomske moći u nekoliko globalnih igrača. Alphabet, NVIDIA i Microsoft generišu taj iznos za manje od pet minuta, dok energetski i industrijski giganti ostaju nešto sporiji, ali i dalje ekstremno efikasni u globalnim razmerama.

Sve zajedno, ova analiza pokazuje da se redefiniše pojam korporativne moći. Više nije presudno koliko je kompanija velika, već koliko efikasno pretvara rad, kapital i tehnologiju u profit. U tom novom okviru, svet biznisa se deli na dve paradigme: jednu koja maksimalno “sabija” vrednost u mali broj ljudi i drugu koja kroz skalu i infrastrukturu postiže visoku, ali raspodeljeniju efikasnost.

U oba slučaja, zajednički imenitelj je isti – u modernoj ekonomiji, pravi pokazatelj snage više nije broj zaposlenih ili prihod, već profit koji svaki pojedinac u sistemu uspeva da generiše.

Izvor: BIZLife

Foto: Magnific/syda_productions