Shutter Island i društvo danas: Zašto je bekstvo od istine postalo normalno?

Kada je poslednji put istina o vama bila toliko bolna da ste radije odlučili da se pravite da ne postoji? Ako ste to makar jednom uradili, razumete Endrua Lejdisa, glavnog junaka čuvenog filma Shutter Island. A ako to radite često, onda ovo nije samo film o ludilu, već priča o svetu u kojem živimo, svetu u kome se umesto suočavanja sa sopstvenim demonima sve češće bira udobnost laži.

Film Martina Skorsezea danas zato deluje manje kao triler, a mnogo više kao ogledalo kulture koja je masovno izabrala bekstvo od istine. Tragedija Endrua Lejdisa nije samo puka psihološka drama jednog čoveka, već slika društva koje je izgradilo čitave mehanizme za bežanje od sebe samog.

Film postavlja jednostavno, ali i sve neprijatnije pitanje: šta se dešava kada istina postane nepodnošljiva, i da li je tada ludilo jedini način da se preživi?

Od lične traume do društvene norme

Endru Lejdis ne poriče zločin zato što ga nije svestan. On ga poriče zato što ne može da živi sa činjenicom da ga je počinio. Mehanizam potiskivanja koji je pedesetih godina bio posledica lične traume, uglavnom zbog ratova, danas je prerastao u društvenu normu.

Film „Fight Club“ kroz prizmu današnjeg vremena – Tyler kao savremeni influenser

Savremeni čovek živi u okruženju koje sistematski ohrabruje eksternalizaciju krivice. Kada stvari krenu loše, krivci su uvek spolja: sistem je pokvaren, političari su zli, algoritmi namešteni, svet nepravedan. U toj slici lični izbor i odgovornost gotovo nestaju. Shutter Island precizno pokazuje kako se čitav identitet može izgraditi na poricanju, čak i kada su činjenice neosporive.

Od ostrva do feeda

Da bi preživeo, Endru sebi gradi novi identitet. On više nije čovek koji je ubio ženu, već maršal koji razotkriva zaveru. Heroj, a ne krivac.

Danas je taj proces postao svakodnevica. Društvene mreže funkcionišu kao digitalni Shutter Island, prostori u kojima proizvodimo verzije sebe koje su društveno prihvatljive. Prikazujemo kontrolu,putovanja, uspeh i stabilnost, dok greške, strahove i etičke kompromise sklanjamo van kadra. Problem nastaje u trenutku kada ta proizvedena slika postane jedina dozvoljena stvarnost, a svako odstupanje doživimo kao pretnju.

Najuznemirujući deo filma nije dijagnoza, već konačni izbor. Endru ne bira kaznu, već zaborav. Ne bira smrt tela, već smrt svesti. To nije poraz, već poslednji pokušaj kontrole.

Savremeno društvo ne traži lobotomiju, ali je razvilo njene tiše oblike. Beskonačno skrolovanje, serije bez kraja, hronična zauzetost i kultura prebukiranosti često nisu zabava, već beg. Umesto suočavanja, biramo distrakciju. Umesto tišine, neprekidnu buku. Naš kolektivni „zaborav“ nije pod zemljom, već u džepu.

Kultura besa kao simptom

Atmosfera Shutter Islanda prožeta je besom, paranojom i nasiljem. Taj bes ne dolazi iz snage, već iz nemoći, on je nusproizvod potisnute krivice.

I danas živimo u kulturi besa. Društvene mreže postale su mesta brze osude i moralne nadmoći. Ali taj javni bes često je samo zamena za lično suočavanje. Lakše je ukazivati na tuđe greške nego pogledati sopstvene. Film nas podseća da je bes često jezik onih koji beže od sebe.

Završna scena filma nije samo lična tragedija, već metafora kolektivnog izbora.

„Šta je gore: živeti kao čudovište ili umreti kao dobar čovek?“

U savremenom svetu, to pitanje glasi: da li je teže živeti u neprijatnoj istini ili pobeći u udobnu iluziju? U eri „post-istine“, gde se činjenice često prilagođavaju identitetu, odgovor sve češće ide u pravcu bekstva.

Shutter Island ne nudi utehu, ali bez milosti pokazuje cenu tog izbora. I zato danas ne funkcioniše samo kao triler, već kao upozorenje da društvo koje sistematski bira zaborav umesto istine ne postaje samo neiskreno, ono polako gubi dodir sa stvarnošću.

Probudite se.

Izvor: BIZLife/Jovan Kragović

Foto: Printscreen: Youtube/Movieclips