Privatni obilazak Sagrade familije
Barselona je jedan od onih gradova koje možete upoznati za vikend, a da se zatim godinama vraćate i svaki put otkrijete nešto što vam je prethodno promaklo. Ima gradova koji vas osvoje arhitekturom, neki atmosferom, neki ljudima ili hranom. Barselona, međutim, sve to nekako pruža odjednom. Dovoljno je da izađete na ulicu i vrlo brzo ćete shvatiti da ovde gotovo ništa nije sasvim obično. Fasade imaju karakter, trgovi svoj ritam, a čak i zgrade pored kojih biste u nekom drugom gradu samo prošli teraju vas da zastanete i podignete pogled.
Ipak, koliko god grad nudio razloga za oduševljenje, na mene je najjači utisak ostavila Sagrada familija. Fotografije sam, naravno, videla bezbroj puta. Njene tornjeve prepoznala bih i bez ostatka građevine, kao što se prepoznaje Ajfelov toranj ili njujorški Empajer stejt bilding. Mislila sam da znam šta me čeka. Tek kada sam se našla ispred nje, shvatila sam koliko fotografija malo može da prenese njenu veličinu, složenost i neobičnu energiju.
Privatni obilazak pružio mi je priliku da joj priđem bez žurbe i da je ne posmatram samo kao nezaobilaznu turističku lokaciju. Sagrada familija nije građevina koju pogledate, fotografišete i precrtate sa spiska. Što je duže posmatrate, otvara se sve više detalja. Pogled stalno prelazi sa jedne skulpture na drugu, sa kamenih figura na biljke, životinje, biblijske prizore i geometrijske oblike. U jednom trenutku više nisam znala da li stojim pred crkvom, skulpturom ili nekim ogromnim organizmom koji još raste usred grada.
Radovi na bazilici počeli su 1882. godine, a Antoni Gaudi preuzeo je projekat godinu dana kasnije. Njemu je posvetio više od četiri decenije života, svestan da neće dočekati njegov završetak. Zato je ostavio planove, modele i jasnu simboliku koju su generacije arhitekata i umetnika nastavile da prate. Sagrada familija se i dalje gradi, ali upravo joj ta nedovršenost daje posebnu draž. Ona nije zamrznuti spomenik prošlosti, već delo koje nastaje pred očima savremenog sveta.
Obilazak počinje Fasadom rođenja, jedinom fasadom čiju je izgradnju Gaudi neposredno nadgledao. Okrenuta je ka istoku, prema jutarnjem suncu, što nije slučajno. Ona predstavlja početak života, dolazak Hrista na svet, njegovu porodicu i prve godine. U središtu se nalazi prizor Isusovog rođenja, sa Marijom i Josifom, dok se oko njih nižu anđeli, pastiri i mudraci. Cela fasada deluje živo, gotovo razigrano. Kamen je prepun lišća, cveća, ptica i različitih životinja, kao da je priroda dobila zadatak da ispriča biblijsku priču.
Na njoj se nalaze tri portala posvećena veri, nadi i ljubavi. Iznad njih je drvo života, čempres koji predstavlja večnost, a uz prizor Hristovog rođenja uklesana je i reč „mir”. To je verovatno prva stvar koju sam zaista razumela gledajući Sagradu familiju: kod Gaudija ništa nije postavljeno samo zato što lepo izgleda. Svaki pravac, biljka, broj, svetlost i figura imaju značenje. Građevina je zamišljena kao Biblija u kamenu, dovoljno upečatljiva da njene priče može da razume i onaj ko nikada nije pročitao nijednu stranicu Svetog pisma.
A onda se ulazi unutra i sve što se spolja činilo raskošno odjednom ustupa mesto potpuno drugačijem osećaju. Unutrašnjost nije mračna i teška, kako sakralni objekti ponekad umeju da budu. Naprotiv, okupana je svetlošću. Visoki stubovi se granaju poput stabala i stvaraju utisak kamene šume. Gaudi je prirodu smatrao svojim najvećim učiteljem, a ovde se ta ideja najbolje vidi. Stubovi nisu samo ukras. Oni nose konstrukciju, granaju se prema svodovima i istovremeno čine da čovek ima osećaj da se nalazi ispod krošnji.
Vitražima je teško opisati pravu meru. Sa strane Fasade rođenja dominiraju hladniji tonovi, plava i zelena, povezani sa jutarnjim svetlom i početkom života. Na suprotnoj strani pojavljuju se crvena, narandžasta i zlatna, boje zalaska sunca, stradanja i kraja zemaljskog života. Kako se sunce pomera, menja se i unutrašnjost bazilike. Boje prelaze preko stubova, poda i ljudi, pa prostor ni u jednom trenutku ne izgleda potpuno isto.
Nasuprot bogatoj, gotovo nežnoj Fasadi rođenja nalazi se Fasada muke. Razlika je toliko velika da deluje kao da gledate dve različite građevine. Gaudi je želeo da ova strana bude gruba, hladna i surova, poput kostura. Okrenuta je ka zapadu i osvetljava je sunce na zalasku. Na njoj je prikazan put od Poslednje večere i Judine izdaje, preko suđenja i raspeća, do Hristovog vaskrsenja.
Čak i ako ne poznajete svaki biblijski prizor, jasno osećate da ste prešli iz priče o životu u priču o žrtvi i smrti. Pogled prirodno prati scene nagore, sve do mosta između tornjeva, gde se nalazi bronzana skulptura vaskrslog Hrista. Tako se priča ne završava raspećem. Iz bazilike simbolično izlazite kroz poruku vaskrsenja, posle puta koji počinje rođenjem.
Trebalo bi da Sagrada familija, kada bude završena, ima 18 tornjeva. Dvanaest će predstavljati apostole, četiri jevanđeliste, jedan Bogorodicu, a najviši će biti posvećen Isusu Hristu. Centralni Hristov toranj projektovan je do visine od 172,5 metara. Gaudi nije želeo da bude viši od brda Monžuik, jer je smatrao da čovekovo delo ne treba da nadmaši ono što je stvorio Bog.
To je još jedna stvar koja Sagradu familiju odvaja od drugih monumentalnih građevina. Njena veličina ne deluje kao demonstracija moći. Iako je ogromna, ona čoveka ne pokušava da ponizi, već da mu skrene pogled ka nečemu većem. U njoj se prepliću vera, matematika, arhitektura i priroda, bez jasne granice između konstrukcije i umetnosti.
Po izlasku sam se ponovo okrenula. Ne da napravim još jednu fotografiju, već zato što mi se nije odlazilo. Sagrada familija ima ono što se ne može projektovati samo nacrtima i proračunima: ima dušu. Možda zato što je građena duže od jednog ljudskog veka. Možda zato što su joj svoje znanje i vreme posvetile generacije ljudi koje nikada neće upoznati one koji će je jednog dana gledati potpuno završenu.
Privatni obilazak zato nije bio samo upoznavanje sa Gaudijevim najpoznatijim delom. Bio je to susret sa idejom da nešto može da traje mnogo duže od svog autora, a da ipak sačuva njegovu misao. Ušla sam kroz priču o rođenju, prošla kroz šumu kamena i svetlosti, a izašla kroz priču o smrti i vaskrsenju. Između ta dva trenutka stao je čitav jedan život.
Barselona ima more, živopisne ulice, dobru hranu i onu lakoću zbog koje se čovek brzo navikne na njen ritam. Ipak, kada me neko pita šta bih u tom gradu ponovo želela da doživim, odgovor nije ni plaža, ni šetnja Rambom, ni pogled sa neke od terasa. Vratila bih se Sagradi familiji. Ne samo da proverim dokle su stigli radovi, već da ponovo osetim ono retko, gotovo dečje oduševljenje pred nečim što je mnogo veće i složenije nego što sam zamišljala.
Neke građevine posetite da biste ih videli. Sagradu familiju posetite da biste je osetili.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER
Izvor: BIZlife magazin
Foto: Dani Rovira, Nina Kostić
