Anksiozna generacija ili generacija koja je poverovala u priču?

Poslednji je petak pre godišnjeg odmora. Kofer stoji pored vrata. Mislima sam već negde na moru, kada stiže poruka: „Martina, da li radiš još danas? Trebala bi mi hitna seansa.”

Piše: Martina Kvarantan Šmitran, TA psihoterapeutkinja i NLP trener

Nekoliko sati kasnije, preko puta mene sedi Dunja. Ima dvadeset osam godina. Radi za međunarodnu kompaniju. Zarađuje više nego što je zamišljala dok je studirala. Govori dva jezika, putuje nekoliko puta godišnje, ima prijatelje, partnera i život koji spolja izgleda sasvim dobro.

Ipak, izgleda kao da nosi džak kamenja na leđima.

Martina Kvarantan Šmitran, TA psihoterapeutkinja i NLP trener

„Ne mogu više”, kaže. „Umorna sam od svega. Kao da stalno nešto vučem. Kao da postoji neki teret koji moram da izdržim. Samo čekam da prođe ovaj period. Samo da preživim još malo.”

Zanimljivo je kako ljudi govore. Ne samo Dunja. Gotovo svi.

Još malo. Preguraj. Preživi. Izdrži!

Kao da smo svi zajedno zaglavili u nekom tunelu kom i ne vidimo kraj. Kao da je život nešto što treba izdržati dok ne stignemo do tog svetla na kraju. A svetlo se stalno odmiče, zar ne?

Dok je pričala, počela sam da razmišljam koliko je ova ideja postala deo identiteta čitave generacije. Generacije Z. Generacije koja je odrasla uz pandemiju, ratove, inflaciju, klimatske promene, otkaze, društvene mreže i stalne priče o neizvesnosti.

Gde god da pogledaš, neko ti objašnjava zašto je teško. Ekonomisti ti objašnjavaju tržište. Psiholozi anksioznost. Mediji objašnjavaju krize. Linkedin ti objašnjava konkurenciju. Instagram ti objašnjava zašto kasniš za drugima.

I postepeno nastaje priča. Priča da je život težak. Da je uspeh težak. Da su veze teške. Da je novac težak. Da je sreća teška. Da je budućnost teška.

I onda se dogodi da počnemo da živimo kao da je ta priča istina. Ne zato što smo je dokazali. Nego zato što smo je prihvatili.

Dunja mi govori o ogromnom teretu koji nosi. Pitamo se od čega je taj teret napravljen. Od obaveza? Ne baš. Od posla? Ni to. Od problema? Nema ih mnogo. Od čega onda? Od misli i projekcija. Od pretpostavki i scenarija. Od zamišljenih katastrofa. Od ideje da će se nešto raspasti, a da se mora sve držati pod kontrolom.

I još.

I još.

U jednom trenutku pitam je: „Koliko je tog tereta stvarno na tvojim leđima, a koliko u tvojoj glavi?”

Nastane tišina.

Većina ljudi sebi ne postavlja to pitanje. Neki se i ljute kad im ga postaviš, smatrajući da je očigledno.

Imala sam klijenta čiji je problem bio u hroničnom nedostatku novca, odnosno on ga je tako formulisao. I pored relativno dobrih prihoda, račun je bio u minusu, recimo, do 150.000 dinara, povremeno bi dolazio blizu nule. Svaki je mesec jedva sastavljao kraj s krajem.

Iz njegove perspektive, novac je problem. Pitala sam ga: „Zašto minus nije 500.000? Zašto nije milion?” Odgovorio je odlučno i otresito: „Pa zato što bi to bila katastrofa!”

Onda je zastao i rekao da mu je jasno.

Odgovor je bio jednostavan. Ako on upravlja time da ne dođe do katastrofe od prevelikog minusa na kartici, onda mora da on upravlja i tim da ne izađe iz minusa.

Možda nesvesno, ali upravlja i kontroliše dubinu problema. Održava ga dovoljno velikim da potvrdi priču koju priča samom sebi.

Priča mog klijenta o nedovoljnom novcu bila je samo eksponent sličnog problema zbog kojeg Dunja „ne može više”, odnosno nezadovoljstva da živimo u priči koju smo sebi prodali.

Isto rade ljudi sa odnosima. I sa karijerom. I sa samopouzdanjem. I sa anksioznošću. Nesvesno održavaju stanje koje potvrđuje njihovu sliku sveta. Dovoljno loše da kažu: „Eto, znao sam.” Dovoljno dobro da prežive. Kao da život podešavaju na temperaturu koja održava poznatu priču.

U transakcionoj analizi to nazivamo skriptom. U svakodnevnom jeziku mogli bismo reći da je to naš lični Matriks. Ne onaj iz filma. Mnogo sofisticiraniji. Onaj koji se nalazi u našoj glavi. Matriks nije svet oko nas. Matriks je značenje koje smo dali svetu.

Nije zatvor spolja. Nego iznutra.

Nije tunel. Nego uverenje da se nalazimo u tunelu.

Zato je važno razumeti nešto što mnogima zvuči gotovo uvredljivo.

Većina tereta koji nosimo nije stvarna težina

To ne znači da problemi ne postoje. Naravno da postoje. Postoje rokovi i računi. Otkazi, bolesti, krize i svašta drugo. Međutim, psihološki teret retko nastaje iz događaja. On nastaje iz odnosa koji imamo prema događaju.

Dvoje ljudi pri pomisli da menjaju posao – jedan vidi nesigurnost i katastrofu, drugi vidi mogućnost da promeni karijeru; jedan doživljava kraj, drugi početak. Događaj je isti. Priča nije. A upravo priča proizvodi najveći deo anksioznosti.

Zato verujem da najveći problem generacije Z nije količina neizvesnosti. Svet je oduvek bio neizvestan. Razlika je u tome što današnja generacija neprestano sluša objašnjenja zašto bi trebalo da bude zabrinuta. Nikada u istoriji ljudi nisu imali toliko informacija o svim mogućim opasnostima. I nikada nisu imali manje kontakta sa jednostavnom istinom: većinu života stvaraju kroz odluke koje donose svakog dana.

Ne držimo sve pod kontrolom. Ali držimo volan. To nije isto.

Ne možemo kontrolisati ekonomiju, ratove, tržište. Ali možemo kontrolisati pravac u kojem ćemo voziti. Možemo birati kako ćemo misliti. Kako ćemo tumačiti događaje. Kako ćemo reagovati. Kako ćemo živeti.

Ionako sve to već radimo kada pričamo sebi priču, ma kakva ona bila, samo što se onda čini dosta glupim da nam u tome što smo sebi napravili nije dobro… samo kad to shvatimo.

Lepe su ove cipele, ali mnogo me žuljaju i neudobne su… Ipak, i danas ću njih da obujem.

Na kraju razgovora Dunja nije rešila sve svoje probleme. Ali dogodilo se nešto važnije. Počela je da sumnja u tunel. A to je često početak slobode.

Onog trenutka kada posumnjamo u priču da život moramo izdržati – pojavljuje se nova mogućnost.

Ako ovo možda nije tako, šta sve još možda nije tako?

Možda život nije teret. Možda nije test izdržljivosti. Možda nije tunel.

Možda je put. Možda je put podjednako važan kao i odredište. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER

Izvor: BIZLife magazin

Foto: Marko Petković, Unsplash/Creatives Christians