Nikola Jakšić prvi put o golu koji je zapalio Srbiju: „Mislio sam da idemo na penale“

„To je Jakšićev šut! Jakšić, Jakšić! Jakšić! Triler, triler, drama celu utakmicu, ali tu je kapiten! 12:11, ovo je neverovatno! Nikola Veliki, kapiten, Grande Jakšić…” Naježili ste se? Tako bi i trebalo. Zvuk sirene, eho glasa komentatora koji puca od naleta adrenalina i lopta koja cepa mrežu tik uz stativu protiv Grčke u poslednjim sekundama četvrtfinala Olimpijskih igara u Parizu. To je trenutak u kom se ispisuje istorija, a čitava nacija skače na noge. Čovek koji je potpisao tu minijaturu, autor hladnokrvne egzekucije u sekundi u kojoj bi većini ruka zadrhtala – Nikola Jakšić, kapiten srpske vaterpolo reprezentacije.

Tri olimpijska zlata, pregršt evropskih i svetskih odličja, a on i dalje sa istim žarom ulazi u bazen. Možda umorniji, ali svestan tereta koji nosi na leđima. Za magazin BIZLife, Nikola Jakšić skida kapicu sa brojem osam i otvoreno, kroz veliku životnu reportažu, govori o liderstvu, mentalnoj snazi, danima kada je sve sivo i onome što biznis i sport neraskidivo povezuje – preživljavanju pod pritiskom.

Tišina u glavi i lutrija u poslednjoj sekundi

U biznisu se, kao i u sportu, sekunda u kojoj lider mora da preuzme odgovornost dok svi ostali oklevaju naziva „clutch” momenat. Kada se nađete u takvoj situaciji, oči celog sveta uprte su u vas. Ipak, Nikola potpuno demistifikuje taj vanserijski potez iz Pariza i kroz smeh priznaje da se u toj čuvenoj sekundi u njegovoj glavi nije dešavalo – apsolutno ništa. Znao je, kaže, da je ostalo još svega nekoliko sekundi do kraja i već je u mislima video scenario u kom ekipa odlazi na penale, koji su uvek čista lutrija.

„Hvala Bogu, to se na kraju nije desilo”, dodaje on, svestan da iza te naizgled mirne reakcije leži ogromna mentalna snaga i ulog koji je bio na stolu. Drago mu je što se završilo kako jeste, jer iskreno priznaje da ne zna da li bi preživeo još jedno ispadanje u četvrtfinalu, posebno znajući kroz šta je sve tim prošao, kako se gradio i koliko se, narodski rečeno, izmučio. „Lepo je kada se ovako završi, ali se iskreno nadam da u budućnosti nećemo imati potrebe za takvim dramama i da ćemo utakmice rešavati dosta ranije”, iskren je kapiten.

Bratstvo ispred hijerarhije

Ta potreba za ranijim rešavanjem kriza prirodno se nameće kada se u obzir uzme težina uloge koju je preuzeo. Jakšić je nasledio kapitensku traku nakon odlaska legendarne, najtrofejnije generacije u istoriji srpskog sporta. Javnost je sumnjala, pritisak je bio nezapamćen, ali on je novi tim odveo do samog vrha. Ključni adut u tom procesu bila je činjenica da su momci već igrali zajedno, što kroz klupske, što kroz reprezentativne sisteme. Trebalo im je, naravno, malo vremena da se kockice poklope, da se podignu na prepoznatljiv nivo i izgrade sve ovo što danas imaju, ali su uspeli.

Nikola Jakšić

Zanimljivo je kako Nikola posmatra sam pojam autoriteta, potpuno odudarajući od klasičnih šablona i definicija modernog menadžmenta. Za njega, u ovom timu građenje klasičnog autoriteta, zapravo, i ne postoji. S obzirom na to da je i sam među mlađima kada se pogleda cela slika, on saigrače ne vidi kao podređene. „Svi smo prijatelji, saigrači, braća. Stoga, uopšte ne gledamo na to na taj način”, objašnjava on i dodaje kako se duboko nada da se u budućnosti stvari nikada neće posmatrati kroz strogu hijerarhiju.

Samokritičnost kao vrlina

Iz takvog odnosa izvire i njegova lična definicija vođstva, prožeta izuzetnom samokritičnošću i zrelošću. Za njega je suština u tome da uvek budeš tu sa ekipom i uz ekipu, da pokušaš da budeš glas razuma, iako svesno ističe da je to u njegovom slučaju, pod naletom emocija u bazenu, izuzetno teško. On smatra da su to kvaliteti koje treba svako da ima – ne samo kao kapiten već i kao igrač, ali i osoba u svakodnevnom životu. Zato, umesto velikih filozofija i definicija uspeha, Nikola verno opisuje svoju trenutnu lidersku filozofiju: „Više se vodim time da gledam kako da preživim iz dana u dan.”

Između bazena i amfiteatra

To preživljavanje nije bilo rezervisano samo za vodu. Dok ga javnost prepoznaje isključivo kao vrhunskog sportistu, on je istovremeno uspešno savladavao i ispite na Pravnom fakultetu u Beogradu, pokazujući zavidan nivo discipline. Danas, kada se ljudi neretko žale na nedostatak vremena za samo jednu obavezu, Jakšić kroz osmeh priznaje da njegov sistem organizacije, zapravo, nije izgledao nikako. Sada, kada je taj akademski deo priče uspešno priveden kraju, oseća ogromno olakšanje, jer može potpuno da se posveti samo vaterpolu. Balansiranje između putovanja, treninga, utakmica i knjige bilo je ekstremno naporno i, kako sam kaže, u nekim trenucima gotovo neizvodljivo, ali se izdržalo.

Kako mladi ljudi danas često odustaju na prvoj prepreci, pateći od sindroma brzog uspeha, kapiten Srbije snagu volje pronalazi u stalnoj težnji za napretkom. Njegov unutrašnji pokretač je jednostavan – vera da uvek može bolje i da može više. Kada dođu oni sivi dani, bez reflektora, publike i medalja – dani ranog buđenja, hladne vode i monotonije surovog treninga, Nikola formira jednu zrelu, dugoročnu perspektivu. Iskreno veruje da će mu, kada jednog dana završi karijeru, biti žao što je sve to prošlo. Iako sada, kada ga stigne hroničan umor, često govori kako jedva čeka kraj, svestan je paradoksa da će mu upravo ti sivi dani i ta rutina najviše nedostajati kada ih jednom ne bude bilo.

Nakon tri olimpijska zlata i svih mogućih klupskih i reprezentativnih trofeja, postavlja se pitanje šta čoveka uopšte podstiče da ponovo uskače u bazen sa istom energijom. Nikola otvoreno priznaje da ponekad ni sam ne zna gde je tačno pronalazi. Srećom, tih kriznih momenata nema previše, a kako godine prolaze, i treninzi su drugačije koncipirani i prilagođeni telu. „Bude vrlo naporno i nekad jedva izdržavam, iskreno”, priznaje on bez ulepšavanja sportske realnosti. Ali tajna uspeha i jeste u tome što se u svakom trenutku zna zbog čega radiš, zbog čega treniraš i zašto si tu. Na kraju se sav taj trud, ako sve uradiš kako treba, debelo isplati.

Pogled u budućnost i život nakon vaterpola za sada ostaju otvorena knjiga. To pitanje mu je, kaže, skoro neko postavio, a njegov iskren odgovor glasi da još uvek nije siguran. Iako u poslednje vreme dosta razmišlja o tome, svestan je da ispred sebe ima još dosta dobrih igračkih godina i da tek dolazi vreme za ozbiljno planiranje sledećeg poglavlja. Ono što sa sigurnošću zna jeste da sebe ne vidi na trenerskoj funkciji. Gde će ga put odvesti – da li u biznis ili advokaturu – za sada ostaje nepoznanica, ali jedno je sigurno: lekcije o liderstvu, bratstvu i preživljavanju pod pritiskom koje je savladao u bazenu biće njegov najveći kapital na suvom. 

Izvor: BIZLife magazin/Jovan Kragović

Foto: Privatna arhiva