Jesmo li preterali sa komunikacijom o ženama i njihovim (ugroženim) pravima?

Piše: Tanja Tatomirović, komunikolog

Žena sam. Po rođenju i opredeljenju. Tokom svoje dvadesetogodišnje (i nešto duže) karijere, srećem se neprekidno sa temom prava žena, diverziteta, inkluzije, idejom da ženama mora da se dâ veća, značajnija uloga. Kada sam dobila temu za ovaj broj, obradovala sam se, a onda sam se, ubrzo, demotivisala, jer sam shvatila da su poslednjih godina mediji, kanali komunikacija, događaji, inicijative u vezi sa pravima žena toliko preplavili naše živote, bar u ovoj našoj geografiji, da me je sve to dovelo do toga da se pitam šta je sve tu ispravno i da li je potrebno.

Ne jedan muškarac rekao mi je da se oseća diskriminisano. Ne jedan muškarac rekao mi je da je bio u najužem izboru za neku poziciju na poslu i da ga je pobedila koleginica, iako njeni prethodni rezultati nisu bili bolji.

Imam iskustva iz različitih kultura i mentaliteta zemalja i nacija sa kojima sam radila, od savremenog Baltika do konzervativne Evroazije, preko patrijarhalnih krajeva u bivšoj Jugoslaviji, viđala sam svašta. Žene su negde premijerke, a negde u „ženskoj sobi”. Na samo nekoliko stotina kilometara razlike su ogromne. No, sa druge strane, viđala sam potpuno nekompetentne žene koje su na visokim pozicijama, ili na poslovima bilo koje vrste – samo zato što su žene. U redu, stavite me na lomaču, ali se bar zapitajte ima li istine u tome.

Pobornik sam ideje da među polovima ne sme da ima razlika, ali među ljudima bi trebalo da one, po mom mišljenju, budu onakve da se poštuje najbolje od svakog čoveka, ma kako se on izjašnjavao – kao muškarac, žena, ili onako kako se oseća, svejedno.

Ideja da se forsiraju žene, jer nisu u ravnopravnom položaju, dovela nas je do toga da smo se našli, bar mi ovde, na terenu gde je o toj temi previše komunicirano, gde smo preplavljeni dešavanjima u kojoj je osoba bitna samo zato što je žena.

Nedavno mi je VP mog, sad već bivšeg poslodavca rekao da mu je dugogodišnja poznanica poručila kako je primetno da na lep i odmeren način komuniciramo o ženama u IT-ju. Kako sam bila neko ko je odgovoran za komunikaciju, bila sam ponosna na to „odmereno”, jer komunikacija vezana za žene u bilo kojoj industriji, ili bilo kojoj oblasti života, često zna da bude samo PR, samo reklama, samo puka reč koja služi za bolje pozicioniranje brenda, ili bojenje organizacije u raznolike boje i reči koje postaju agresivne, kao prstom u oko, kao da žene ne postoje nigde, kao da je njihova uloga minorna, ali i kao da ih treba postaviti na sve vodeće pozicije.

Preplavili su nas događaji koji su vezani samo za žene, za njihove uspehe, za njihovu snagu. Kao da ta snaga ne postoji i inače, bez svih tih reči, događaja, fotografija na kojima su samo žene. A žene? Gde su, zapravo, žene, komunicirali mi o njihovim (ugroženim) pravima ili ne komunicirali?

Znate onaj „mim” koji prikazuje razliku između žene i muškarca pod gripom? Žena jednom rukom kuva ručak, drugom drži dete, a telefonom, koji joj je naslonjen na rame, razgovara sa poslovnim saradnicima. Muškarac, u tom istom stanju, leži u krevetu i gotovo da umire. Pa, u redu, to je česta istina, ali zašto onda neprekidno žene stavljamo u prvi plan, po svaku cenu, praveći često pogrešne odluke, stvarajući još jednu žensku inicijativu po svaku cenu?

Žene su tu. Žene upravljaju svetom, bilo da su na pozornici, bilo da su režiseri, ili šaptači. Svaka u skladu sa svojim preferencijama, sposobnostima.

Žena neće, kao Ilon Mask, napraviti haos sa kokainom, nepristojnim ponudama, i to javno. Žene gledaju korak dalje. Žene su mudrije. Pogledajte bilo koji domaći biznis. Ko je pored bilo kog lidera muškarca? Ko je iza predsednika? Ko ga uči šta da kaže, kako da izgleda? Ko je dobar lider, ko sjajno upravlja timom, jer ima više emocija? Ko je bolji urednik, jer, iako nije muško, ima **** (više hrabrosti) da objavi neke teme, da zagolica publiku? Ko je empatičniji, ko sagledava sve pros i cons? Ko nije gramziv, ko bolje komunicira sa klijentima, partnerima? Ko ne pravi haose, bar ne javne, jer razmišlja kako će iz toga da ispliva? Ko, na kraju, iz svega ispliva? Ko je jak? Možda ne da digne džak cementa ili promeni gumu na automobilu, ali jak da izgura sve što zamisli i izbori se sa svim (ne)mogućim situacijama? Žene.

U našoj, ipak ne tako konzervativnoj geografiji, gde žena može po ulici da hoda obučena kako želi, da se školuje, vozi auto, udaje se i razvodi a da joj život time ne bude ugrožen – žene, možda, ne bi trebalo da budu tema. Tema treba da bude čovek. Njegove sposobnosti, njegovo obrazovanje, njegove prednosti, uz potpuno uvažavanje preferencija prema životu, obrazovanju, polovima, prema svemu.

Malo smo preterali sa komunikacijom o ženama i njihovim (ugroženim) pravima. Otišli u krajnost. Ako nastavimo, gde idemo? Hoće li još jedna konferencija žena lidera da sačuva ženu u unutrašnjosti od porodičnog nasilja? Da li komuniciramo o celoj temi na pravi način i sa pravom merom? Šta nam je cilj? Ko nam je publika?

Oduvek sam bila „Katica”, ali nikad nisam naučila da vozim kamion. Radila sam i radim u životu ono što najbolje znam i ono što volim. A možda mi dune i da vozim kamion. Neće me niko sprečiti u tome.

A ti? Da li si čovek ili pol?

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: BIZLife Magazin