Došlo je to vreme i ove godine: Marketing mreža organizovala je svoj ESG hab u Mokrinu, jedan prisni poslovni format unutar koga iskreno i bez uvijanja vodeće kompanije i agencije iz Srbije i regije mogu da preispitaju jesu li na pravom putu kada je reč o inicijativama u oblastima životne sredine, održivosti i korporativnog upravljanja (ESG), da taj put podele u najužem krugu ljudi od znanja, koji i sami istu muku muče, te da zajedno vidimo kako dalje.

I nije to samo sad; nekoliko puta godišnje dođe vakat da koleginicama i kolegama iz struke (ili nekom drugom, prigodnom auditorijumu) predstavimo šta radi firma na čijem smo čelu, za koga se borila, šta je postigla, čemu se raduje, a šta nam je još ostalo da promenimo, popravimo, unapredimo, poboljšamo, u inat svima i uprkos svemu. To zgodno posluži da malo i ohrabrimo sebe, malo zabavimo cenjenu publiku, a malo i porazgovaramo o tome imaju li ti potezi smisla.

U ovom času oko 800 miliona ljudi širom sveta živi ispod donje granice siromaštva. Isto toliki je broj hronično pothranjenih, šest miliona dece svake godine ne dočeka peti rođendan, a skoro 620 miliona ljudi je nepismeno. Siromaštvo, glad, pristup zdravstvenom sistemu i obrazovanju samo su neki od najvećih problema današnjeg sveta. Uz ova četiri, Ujedinjene nacije su pobrojale ukupno sedamnaest gorućih problema kojima treba rešenje, u vidu ciljeva održivog razvoja, i to do 2030. godine, ako može. Svet pati i zbog nedostatka rodne ravnopravnosti, nedostupnosti čiste vode, energije iz čistih izvora i ekonomskog rasta dostojnog čoveka. Manjak inovacija, nejednakost, (ne)održivost gradova, prekomerna potrošnja resursa i klimatske promene samo nastavljaju spisak. Konačno, izumiranje živog sveta u morima i na kopnu, ratni sukobi i rascepkanost inicijativa da se sve ovo reši slikaju sumornu sliku društvenog, ekonomskog i ekološkog stanja planete danas.

Ko to treba da reši?

Na ovom mokrinskom događaju čuli smo o praksama koje domaće kompanije primenjuju kako bi unapredile svoju društvenu odgovornost, u svim aspektima poslovanja. Ove politike i procedure obuhvataju pitanja kao što su zaštita životne sredine, ljudska prava, radnička prava, etičko poslovanje i transparentnost. Drugo, naše najveće kompanije uspostavile su davno programe koji doprinose zajednicama u kojima posluju i gotovo uvek podrazumevaju donacije novca, opreme, volontiranje zaposlenih u lokalnim organizacijama ili podršku lokalnim inicijativama. Konačno, sve naše vodeće kompanije imaju mehanizme za praćenje svojih dostignuća u oblasti društvene odgovornosti i izveštavanje o njima, što uključuje izveštavanje o emisiji gasova sa efektom staklene bašte, upravljanju otpadom i drugim pitanjima koja su važna za životnu sredinu. Korporativni svet i te kako je svestan da bez dijaloga sa zainteresovanim stranama (stejkholderima), kako bi bolje razumeli njihove potrebe i očekivanja, nema održivosti. Znaju vrlo dobro u kompanijama da im to pomaže da uspostave bolje odnose sa svojim zaposlenima, kupcima, dobavljačima i društvom u celini.

I sve bi mi to bilo u redu – imalo se i šta reći i čime se pohvaliti i, kad podvučemo crtu, videli smo sliku uspešnih, pametnih kompanija i njihovih liderki i lidera – ali ovaj društveni trenutak nije kao bilo koji drugi. Možda ovo što zemlja baš sad, u 21. veku, doživljava nije nikad doživela. Dva masovna ubistva, strašna izvan reči koje ih mogu opisati u svakom jezivom detalju, zaledila su srce i dušu svakoga ko diše ovaj naš teški srpski vazduh.

Gledam na sajtu do neki dan najpoznatije, a odskora najozloglašenije, najtužnije osnovne škole na Vračaru i u Srbiji – kolektiv i đaci prošli su kroz sve moguće programe koji unapređuju ovo društvo: bila je to i „Škola bez nasilja”, pa projekat „Ua, nepravda”, obučili su se i u prevenciji zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i sproveli program „Pokrenimo našu decu”, borili se za znanje kroz „Bitku za znanje”, posebno se posvetili projektu „Osnovi bezbednosti dece”.

Neke od ovakvih poduhvata, i slične njima, radili smo i mi, okupljeni oko ESG tema, a pogotovo u programskim celinama i fondacijama koje smo i osnovali da bismo se upravo i pozabavili ključnim temama odrastanja u svetu koji se menja svakog dana i za koji nikad ne znate hoćete li ga ujutru zateći onakvog kakvog ste ga ostavili sinoć.

Zar baš ništa od svega ovoga nije pomoglo? Šta da radimo što su nam ESG izveštaji u skladu sa svakom međunarodnom metodologijom izveštavanja, a društvo se raspada? Ko je odgovoran da strašno okruženje u kome živimo pretvori u životno okuraženje? Kako da održivost ne bude samo tema koja se prostire do kapija naših kompanija, nego da se tiče i golog održanja tkiva celog društva? Konačno, ko je taj ko će u kompanijama i van njih pomoći da naša matrica materijalnosti uhvati i pokoju tešku društvenu krivdu, ne bi li ona postala, bar malo, neka jadna pravda?

„Kriv sam ja”, kažem ljudima u Mokrinu. „I ja sam kriva”, dodaje koleginica iz najveće domaće kompanije. „Ja sam kriv”, čujem s dna prostorije. „I mi”, kaže uglas cela jedna industrija. I tako svako za stolom, redom, naše najveće kompanije i agencije. I, šta sad? Osim razarajućeg bola i tuge, ne znam.

Bar još imamo sebe, pa znamo odakle da krenemo.