Srđan Janićijević, Mokrogorska škole menadžmenta: „Onog momenta kad pomislite da ste ’neko’ – magija je prošla” 

Mnogi ljudi su kroz istoriju, ali i u modernom dobu podebljali svoje ime na spisku uspešnih. To su oni koji kroz svoje „podvige“ svakodnevno pokazuju koliko vrede i koliko zaslužuju da budu tu gde jesu. Za njih slobodno možemo reći da su – LEGENDE.

U to ime kompanija Xiaomi Srbija je u saradnji sa BIZLife-om i čuvenim italijanskim fotografom Masimilijanom Toskanelijem odlučila da ovekoveči legende srpskog biznisa, koje su svojim radom, blistavom karijerom i zaslugama iz domena društvenog aktivizma zaista pokazali da zaslužuju taj status.

Dok su se fotografisali jedinstvenim telefonom Xiaomi 14 Ultra, upitali smo ove legende šta za njih znači ta reč, ali i koje to svoje poduhvate i uspehe smatraju legendarnim.

Među njima je i Srđan Janićijević, osnivač Mokrogorske škole menadžmenta.

• Ko ili šta je, po vašem mišljenju, legenda? 

Najbliže mi je značenje u britanskom slengu. Ovaj pojam definiše nekoga ko je predusretljiv, darežljiv ili veoma uspešan. Slično našem značenju kada kažemo nekom: „Legendo!”. U osnovnom kontekstu ovo je pozitivan pojam i nisam čuo da se koristi u negativnom značenju. Glavni nedostatak ovog pojma je u tome što je arbitraran i nije vezan samo za legende koje afirmišu pozitivne vrednosti, već se često dešava da taj epitet nose i oni koji su se istakli na razne načine, a ne moraju da prestavljaju baš uzor.  

Masimilijano Toskaneli

Legenda je subjektivan pojam i izražava stav o nekoj osobi koji je plod percepcije jednog posmatrača ili grupe. Ovo nas dovodi do najzanimljivijeg dela – legenda ne mora biti uopšte istinita. Tako je, na primer, legenda da je Marko Kraljević šestoperom pobio gomile Turaka, a Prle i Tihi su legende pokreta otpora u Beogradu.  

• Da li se legenda danas rađa, postaje ili stvara? 

Legenda se uvek stvara i mora da ima elemente preterivanja. Nastaje, pretpostavljam, tako što postoji niz pozitivnih, nesvakidašnjih utisaka o jednoj osobi koji se prepričavaju i vrlo često i preuveličavaju. Najčešće onaj koji dobije taj epitet nije upoznat s tim, niti se trudi da ga dobije, nego radi svoj posao prirodno. Nisam siguran da može drugačije, a da nije „fejk”.  

Na primer, čuveni gimnastičar Aleksić, koji je između dva svetska rata ispaljivan iz topa ili je visio zubima na krilima aviona, bio je legenda. Slično je bilo i sa Beogradskim fantomom, koji je vozio „porše” na Slaviji bežeći od policije. Mogao bih da nabrajam mnogobrojne legende koje nas sve navode na to da delo određuje legendu, a ne činjenica rođenja. Legendarne su priče i našeg savremenika Kristijana Golubovića ili drugih heroja tog tipa za koje postoji velika doza verovatnoće da se ne poklapaju sa stvarnim činjenicama, a pogotovu ne sa afirmacijom pozitivnih vrednosti.  

Za razliku od izvornog značenja te reči, koja potiče iz latinskog, i srednjovekovne upotrebe, koja je većim delom bila vezana za crkvenu upotrebu i opise žitija svetaca, danas je ovaj pojam demokratizovan i svaki aspekt života može biti „legendarizovan”.  

• Drugi vas doživljaju kao legendu, a kako vi sebe doživljavate? 

Ja sebe sigurno ne doživljavam kao legendu. Naprotiv. Ja bih kao legendu doživeo Batu Stojkovića, Duška Radovića, Miloša Crnjanskog, Pupina i mnoge druge velikane, koji sigurno neuporedivo više od mene zaslužuju taj epitet.  

Lično ne volim kada ljudi jedni druge zovu ili pozdravljaju „legendo”, „kralju”, „care”, „ljudski maksimume” i sl. Meni lično ima nešto prevarno u tim epitetima. Prvo, moguće je da osoba koja to izgovara nema baš visoke kriterijume kada se običnom čoveku tako obraća, a to onda umanjuje značaj onom koji taj kompliment prima. Drugi, opasniji slučaj jeste kada vam se neko tako obraća iz koristoljublja ili želje da vas, u stvari, ponizi. Nisam do sada video da neko iskreno koristi takav epitet obraćajući se drugoj osobi.  

• Šta smatrate svojim najvećim (legendarnim) uspehom u poslu? 

Nisam imao legendarnih uspeha i dosta sam srećan zbog toga. Imam veliku kilometražu po različitim terenima i svugde sam se snašao i ponešto naučio. Moglo bi se reći da sam kolekcionar iskustava i na to sam najviše ponosan. Sve ta iskustva se pretaču u priče, koje dobijaju svoj novi život u Mokrogorskoj. 

Ne verujem u brz uspeh, uspeh bez rada, pobede bez poraza, pa nisam podložan da se „primam” na legende. Mislim da je uloga mislećih ljudi da stvari racionalizuju pre nego da ih preuveličavaju. Pobornik sam toga da mnogo truda može da dâ neki rezultat, a da još više truda možda dâ i nešto izuzetno. Da li će to biti legendarno ili neće, ja bih prepustio sudu vremena pre nego sudu kafića.  

• Kako se nositi s pritiskom i očekivanjima koji prate status legende? 

Jedino tako što nemate svest o „statusu” koji imate. Onog momenta kad pomislite da ste „neko” – magija je prošla. Tako što ćete se sa tim izrazom sprdati. „Đe si, ljudski maksimume?” 

Masimilijano Toskaneli

• Kako „ne poleteti” nakon velikih uspeha? 

Uspeh je relativna stvar. Uvek postoji neko ko je bolji od vas u nekoj oblasti. Veliki uspeh miriše na veliko razočaranje. Ja sam sklon da negujem male, neprimetne uspehe koji se nižu nekim svojim tokom i čine da ste zadovoljni, a ujedno uvek radoznali i voljni da istražujete ono što je ispred vas.  

Nećemo poleteti ako smo dobro povezani sa zemljom. Ako razumemo koje okolnosti dovode do toga da nam nešto uspe, a nešto ne uspe. Neuspeh, kao ni uspeh, nije definitivan. To što ste uspeli u jednom kontekstu ne znači da ste uspeli u drugom. Ili da ćete uspeti ponovo.  

Skromnost, kamen u cipeli, hladna glava i pravi prijatelj držaće vas čvrsto na zemlji.  

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: Masimilijano Toskaneli