Žitište u našem komšiluku

Piše: Nataša Mijušković

Kada sam onomad u Dnevniku 2 RTS-a, “bez povoda”, pustila priču o prevenciji nasilja u porodici, prijateljica me je pitala da li je bio “baš toliko prazan dan pa smo emitovali tu priču”. Čim sam čula vest o masovnom ubistvu u “mirnom mestu Srednjebanatskog okruga”, Žitištu, pozvala sam je telefonom. Umesto”halo”, “znam zašto zoveš”.

Ništa nije ukazivalo, kažu u policiji, da će 38-ogodišnji Siniša Zlatić ubiti pet osoba, najpre suprugu s kojom nije živeo poslednjih meseci – brakorazvodna parnica je pri kraju –  i raniti još 22 osobe. On je samo jedan u nizu mirnih i povučenih ljudi  – kako kažu komšije, ili, kao što kaže ministar unutrašniih poslova – bez krivičnih, prekršajnih ili prijava zbog nasilja u porodici.

Međutim, otac ubijene tvrdi suprotno. Osim što su slavili dan kada je njihova ćerka prestala da živi sa suprugom, kaže da su Sinišu, koji potiče iz nasilničke porodice, više puta prijavljivali Centru za socijalni rad. Svi odgovori koje su tamo dobili svode se na: “I  mi se svađamo sa svojim muževima kod kuće”. A zapravo, sve se svodi na reči oca ubijene: “Institucije postoje, ali ne funkcionišu”.

Zločina tih razmera ima i u mnogo razvijenijim društvima nego što je naše. Jedno od najčešćih pitanja posle masovnog ubistva u Žitištu bilo je otkud mu ilegalno oružje. I odmah, svaljivanje krivice na nadležne. Kao da se slične tragedije nisu dešavale s legalnim oružjem, kao da ono ne može da se nabavi “na crno”, ukrade od člana porodice ili prijatelja koji ga legalno poseduje… S druge strane, da li bi zločina bilo manje ako bi na zatvorske kazne bili osuđivani i oni koji ne rade svoj posao, odnosno oni koji ne reaguju blagovremeno – od socijalnih radnika do policije. Koliko su se samo puta takvi zločini završavali na konstataciji da su “zatajile” nadležne službe koje, neretko, odgovornost prebacuju jedna na drugu. Ali, nije odgovornost samo na njima, već na svima nama koji jesmo ili smo bili svedoci nasilja, a nismo ga prijavili? Jer, da nije tako, oni koji trpe nasilje ne bi, po pravilu bili sami u toj agoniji – ili bi i danas bili živi.

Ono što poražava jeste da je mnogo Siniša Zlatića oko nas. Na društvenim mrežama, za vikend, bilo je i komentara “šta će kurva u pola 2 ujutru u kafiću”, “sigurno ga je provocirala”, “što nije ubio samo nju a druge poštedeo”… A onda, takav komentar, kosmičkom brzinom, dobija sve više i više pristalica. Sledi rasprava s onima koji misle drugačije, moram priznati, dovoljno hrabrima da im se, pod imenom i prezimenom, suprotstave.

Zločina je bilo, ima i biće. Ali ih bar ne moramo pothranjivati negovanjem prostakluka, agresijom koja se na ovim prostorima i dalje često tumači kao muškost, medijima u kojima se najviše prostora posvećuje prostitutkama i kriminalcima. Za početak, prijavljujmo svaku sumnjivu situaciju u svojoj okolini i ne iznenađujmo se kada u medijima naletimo na priču o prevenciji nasilja, onako, bez povoda. Onda će, sigurna sam, biti manje Žitišta, Martonoša kod Kanjiže, Velike Ivanče kod Mladenovca, Jabukovca, Leskovca…

Izvor: BIZLife