Vreme spoznaje

Piše: Ivan Minić

Prethodne nedelje bile su veoma izazovne za sve nas. Na svakom mogućem planu. Dok smo bili zatvoreni u kućama, jedina sigurna stvar bila je neizvesnost pred nama. Svaki dan nove informacije, često u neskladu sa onim prethodnim i onim narednim. Trudili smo se da se prilagodimo i većini je to i pošlo za rukom, makar donekle. Ipak, kao i svaki stres, i ovaj će sigurno ostaviti ožiljke.

Pred poslodavcima se odjednom našlo mnogo odluka koje nije lako doneti. Mnogo teških razgovora koje treba obaviti. I iako su neki mogli lako da se izmeste u digitalnu realnost, niko nije kroz ovo prošao bez posledica. Najteže je bilo onima koji su morali da obustave rad, zatvore radnje, bez ikakve ideje kada će ih ponovo otvoriti. Nije bilo lako ni onima koji su morali da smanje obim posla, a samim tim i plate zaposlenima, ili da nekom od radnika zahvale na dosadašnjoj saradnji. Malima su te stvari posebno traumatične, jer ni jedan radnik nije samo radnik. Svaka od ovih stvari je sama za sebe strašna, ali najstrašniji je od svega taj užasni osećaj nemoći i paralize. To što niko nije kriv, samo je prosto sve otišlo dođavola.

Ipak, iako su karte jako loše i izvesno je da ne možeš da pobediš, kao poslodavac – imaš nekakav izbor. Makar možeš da biraš šta ćeš žrtvovati. Kao radnik – možeš samo da posmatraš kako se stvari od kojih ti život zavisi odvijaju pred tvojim očima. Ne znaš da li ćeš ili kada ćeš dobiti platu, niti kolika će ona biti. Čak i ako je poslodavac dobar i pošten, to ne znači da će posao koji imaš i dalje postojati za mesec dana ili dva meseca. Ne znaš ni da li ćeš ti postojati ili tvoji bližnji.

I nema dobrih vesti. Nikad. Čak ni onih banalnih. Nema Bogdanovićeve dobre partije, Novakove pobede, nema nove pesme omiljenog benda, nema novih filmova u bioskopu, nema izleta nekim lou kost letom do nekog evropskog grada. Ima samo neizvesnosti i straha, u četiri zida.

Ne znam da li je bolje da imaš nekog ili da među tim zidovima budeš sâm. Mi introverti smo živeli za trenutak kada će se sve interakcije svesti na digitalne i kada ćemo moći da budemo sami sa sobom u miru. I sada skoro da jesmo, samo tog mira nema nigde. I oni koji su bili sa nekim, čak i nekim koga vole najviše na svetu – siguran sam, ponekad su želeli svoj mir. Ili svoj nemir, onakav kakav vole, a ne onaj koji im je nametnut. Svoj izlazak u grad, kafu u kafiću uz gradsku buku. Svoj „reset”.

Skoro mi je jedan prijatelj rekao: „Pa dobro, bar vi introverti nikad niste voleli da izlazite iz kuće.” To mi je samo pokazalo koliko čak i izuzetni ljudi ne razumeju nas „čudne”. Ne razumeju, jer i mi volimo da izađemo napolje. Ali ne tamo gde su svi, tamo gde mi volimo. Sami, ili sa nekim sa kim možemo da ćutimo a da nikome od nas ne bude čudno. Ili da pričamo, ali da ne moramo. Da možemo da budemo mi – mi.

Uvek mi se činilo da mnogi ljudi u mom okruženju beže od sebe. Kada završe sve obaveze, umesto da bar ponekad u miru svog doma posede sat dva sa svojim mislima, mahom bi tražili način, razlog, mesto i društvo da to izbegnu. Svako ima svoje mehanizme i to je u redu. Problem je samo kada, kao sada, budeš osuđen na sebe nekoliko meseci, nemaš treninga i kondicije za to što te čeka. Imaš sve vreme ovog sveta da radiš ono što bi najradije izbegao, a ništa od onoga što bi voleo da uradiš nije ti dostupno.

Jedino dobro… Možda „dobro” nije prava reč. Jedino vredno što dobijaš u celom procesu jeste da svakog dana spoznaješ neke nove stvari. Spoznaješ sebe, pa ako ti se ne sviđa, bar znaš šta treba da menjaš. Shvatiš šta sve možeš i umeš ako moraš. Spoznaš i svoje granice i koliko si, zapravo, lomljiv pod konstantnim pritiskom. Spoznaješ ljude oko sebe i kakvi su u suštini. Spoznaješ partnera, komšiluk, rodbinu, kolege, poslodavca, partnere u poslu. Spoznaješ stanodavca. I imaš vremena da razmišljaš o tome, jer nemaš o čemu drugome, a to je, iako neomiljena tema, ipak bolje od bolesti i smrti.

Neke stvari se izbistre, neki odnosi se promene. Nabolje ili nagore, tek na ono kakvo je realno stanje stvari. Dok razmišljaš o svemu, osećaš hrpu nekih čudnih osećanja kako se spuštaju niz kičmu. Kao da se budiš iz Matriksa.

Izlaziš iz svega istraumiran, umoran, ali sa jasnim pogledom ispred i oko sebe, kao i prilikom da nastavak priče učiniš mnogo pozitivnijom za sebe i one koji su u ovim nedeljama bili tu. Shvatiš da ne nose svi heroji plašt i čudnu masku i da si možda za neke ljude upravo ti bio jedan od njih, kao i oni za tebe.

Ovo je bila prilika da budemo bolji nego što moramo i čini se da smo položili taj test. Takvih prilika će biti još, a na nama je da prosek sledeći put bude bolji. U ovome smo bili i ostali zajedno, a korona nam je pokazala da je svet moguće menjati promenom jednog po jednog čoveka.

Izvor: BIZLife magazin