„Loženje” je zajednički imenitelj

Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije

Kao i svake godine, između dve sezone priča se o pojačanjima tima. Dodatno, sve je intenzivnije jer dolazi novi trener. Velika su očekivanja od mladog stručnjaka koga je angažovao klub, o kome se govori samo u superlativima. Ranije nego obično krenulo se sa sastavljanjem tima. Što bi mladi rekli, „navijači kreću loženje na maks” još u avgustu. Jadranska titula je uzeta sigurno, Top 8 Evrolige realno dostižan, a kad su već tu – što da ne padne i F4!

Svako ko je jednom bio na nekoj utakmici kada je hala puna i navijanje konstantno – poželeo je da se vrati. Magična igra pod obručima narandžastom loptom. Često je to nešto što devojke i supruge slabo mogu da razumeju. Baš kao i prepričavanje detalja utakmice od sinoć sa ortacima i šta je sve sudija mogao da dosudi, a nije. Kao i taktički, šta je trebalo trener da uradi, a nije. Legendarni fudbalski trener Miljan Miljanić jednom je dobro opisao da imamo selektora koliko imamo građana. Na temu ljubavi prema sportu, omiljenim klubovima i timovima snimljena je gomila filmova. Svaki put kada se objektivno gleda neki od njih – smejemo se, ali kad se nađemo u tako nekoj situaciji – srčani udar je u najavi, budi se najgore i najbolje u čoveku i nema problema ako padne grljenje sa nepoznatim, znojavim muškarcem, koga prvi put vidiš u životu, ali vas zbližavaju iste boje.

Naravno da se sećam prve fudbalske utakmice na kojoj sam bio. Isto tako se sećam i prvog odlaska u halu na košarkašku utakmicu. Košarka, možda, ostavlja jači utisak, jer je prostor manji i zatvoren. Takođe, sport je dinamičniji i publika se raduje kada se postigne svaki poen, ili tuguje kada neki igrač promaši zicer. Da se vratim na početak i priču o košarci. Crveno-beli deo Srbije, kao i komšije i rivali u drugoj kombinaciji ahromatskih tonova, nadaju se sličnim rezultatima, jer im se vratio Žoc i napravio je odličan tim. „Loženje” na istom nivou.

Konačno dva domaća tima u Evroligi. Praznici košarke svake nedelje. Pune tribine, sjajno navijanje. Forma promenljiva. Mladi stručnjak sa početka, ispostaviće se, nema dovoljno trenerskog znanja da vodi tim u elitnom takmičenju. Kao što je bilo podignuto očekivanje, isto tako je sada palo razočaranje. Još jedna sezona na dnu tabele Evrolige. Navijanje je mlako. Događa se smena trenera, dolazi Duško Ivanović i uspeva da, uz nekoliko sitnih izmena u timu i nekoliko krupnih u samopouzdanju, napravi neverovatan niz pobeda. Toliki da je ponovo krenula priča o šetnji bar do faze Top 8. Očigledno da tim nije bio dobro setovan, jer se dogodio pad. Kada je trebalo rutinski da privedu kraju nekoliko utakmica – gubili su. Na kraju, Zvezda je imala najveći broj pobeda u Evroligi u poslednjih desetak godina, ali nije uspela da se plasira dalje.

Ono čime mogu da se pohvalim jeste moj učinak u ovoj sezoni u Evroligi. Tri utakmice i tri pobede. Ne pamtim kada sam pre toga gledao meč sa tribina. Na prvu sam otišao slučajno, drugar je imao kartu više. Onda sam otišao i na drugu, pa na treću. Osećanja su se brzo vratila. Miris hodnika hale „Pionir”, sada „Aleksandar Nikolić”, pevanje, zviždanje, skakanje posle svakog koša ili dobrog poteza ‒ ništa se nije promenilo. Isto uzbuđenje kao nekada. Posle utakmice, treće poluvreme u nekom od obližnjih kafića i isto razočaranje kada nismo prošli dalje.

Atmosfera posle te poslednje utakmice bila je čudna. Pobedili smo, napravili dobar rezultat, ali ne idemo dalje. Nema slavlja. Samo duboki uzdasi koji govore da je još jedna sezona prošla i da su nade polagane i propuštene. Čekali smo na stepenicama da izađemo iz hale i nije bilo puno prepričavanja detalja, gledanja u tabele, pravljenja kombinatorike sa kim igramo sledeće. Ćutke smo ispratili „loženje” za ovu sezonu. Neko je na kraju rekao nešto u stilu „Vidimo se sledeće sezone”. Taj deo teško može da se dočara nekome ko nije gubio živce ili doživljavao predinfarktna stanja zbog jednog tima ili reprezentacije. Taj neko vidi kvadrat i neke ljude u šorcevima kako ubacuju loptu u koš ili pikaju fudbal po livadi.

Možda nije baš identično, ali ova osećanja mogu, možda, da poredim i sa poslom, odnosno sa pravljenjem jedne komunikacijske kampanje. Kao što će neko reći da je to samo glupi sport, isto tako neko može da kaže to je samo glupi posao. Možda. Ako uneseš emocije i očekuješ da ćeš napraviti nešto čime ćeš moći da se ponosiš, onda, možda, i nije baš tako.

Ovaj deo o međusezonskom „loženju” mogu da poredim sa pripremnom fazom jedne kampanje. Pisanje brifa i skupljanje internih informacija od timova može da se poredi sa kupovinom „Sportskog žurnala” tokom letnje pauze i čitanjem tračeva ko bi sve mogao da dođe ili ode iz kluba. Serija sastanaka i odgovori na pitanja agencije mogu da budu onaj finiš, kada krenu pripreme i već se nazire okvir tima za novu sezonu. Svaka kompanija ima svoje specifičnosti. Tu su brojne informacije koje se dele sa agencijom kako bi se dobilo što više i što detaljnijih „insajta” koji mogu da kampanju učine boljom. Tu često nađemo i nešto što nas odvaja od konkurencije i nešto što možemo da koristimo kao adut pred našim kupcima. Onda kreće rad na materijalima, pa padne i poneki „debrif”. Ume klijent da vrati agenciji materijale na doradu, a agencija da dobro reaguje u kratkom roku. Često klijent ne razume kreativce, a ni kreativci biznis. Zna i da varniči, jer su često rokovi kratki.

Onda se desi dan puštanja kampanje. Svi čekaju sa nestrpljenjem. Onako u prolazu baciš pogled na reklamni blok, dok tetka gleda neku seriju, da vidiš da li je vaša reklama upala u taj blok. Kad je nema, osećaš se kao kad Kampaco promaši trojku. To mu se ne dešava često, ali se dogodi. U sledećem bloku će ići sigurno, prisećaš se medijskog plana, i onda ćeš ukućanima reći: „Vidite, ovo smo snimali prošle nedelje”, uz obavezno prepričavanje anegdota sa snimanja. Na kraju, kad dođu rezultati prodaje i vidiš da se razlika oseća u tom ekselu i da to što si radio ima uticaja, osećaš se ponosnim, kao kada se tvoj tim plasira na Final 4. Ako rezultati nisu baš neki, razmišlja se da li je naslov dobar ili je mogao da bude bolji, da li nešto drugo od elemenata kampanje ne poziva kupca da uradi magiju, pokloni poverenje tvom proizvodu i kupi ga. Ekvivalent tome je analiziranje utakmice koja se izgubi i da li je trebalo da trener uzme tajm-aut na minut do kraja ili da ubaci nekog beka da proba da šutne trojku u poslednjoj sekundi.

Psiholozi bi, verovatno, mogli da daju svoje mišljenje, ali meni se čini da su emocije iste. Zadovoljstvo dobrim rezultatom je isto. Razočaranje porazom je isto. Na kraju, „loženje” treba da bude isto.

Prekidi utakmica, tuče igrača i navijača, zviždanje sudijama itd. – o tim ružnim stranama sporta nemam više snage da pišem. Neke druge institucije neka se bave time i nama običnim navijačima puste „loženje” i dobru zabavu to vreme koje provedemo na utakmici.

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: BIZLife Magazin