Umetnik je kao egzotična biljka

Bizlife portal imao je prilike da dobije ekskluzivan intervju sa umetnicom Martom Jovanović, koju je naša publika imala prilike da upozna u maju mesecu u Beogradu na performansu priređenom na temu Dana mladosti.
 

 
Marta koja živi na relaciji Rim – London – Njujork našla je vremena da odgovori na nekoliko naših pitanja.
 
Vaš poslednji performans iz Napulja inspirisan je Danteovim susretom sa njegovom muzom Beatrice. Odakle Vam inspiracija za predstavljanje jednog tako emotivnog trenutka u njegovom životu?
 
Mladi i vrlo renomirani kustosi iz Napulja, Giuseppe Ruffo, Pietro Tatafiore e Mariano Ipri su organizovali grupnu izložbu inspirisanu Danteovim remek delom Božanstvena Komedija i pozvali me da učestvujem. Oni su kao kustosi svakom od umetnika, po senzibilitetu, dodelili deo ovog možda najpoznatijeg epskog speva na svetu.
Meni je pripala interpretacija Danteove Beatrice od koje sam želela i očekivala da stvori jak emotivni naboj kakav je Beatrice izazvala u Danteu, ali sam u isto vreme želela da izbegnem stereotip mlade i bezgrešne device, evropske lepote i umilnog pogleda koja je jedino takva dostojna Raja. Moja Beatrice je zrela žena, retke egzotične lepote, ogromnog životnog iskustva i besprekorne etike, koja bi bez sumnje Danteu oduzela dah, a mene je inspirisala da je pretvorim u umetničko delo.
 

 
Živite na relaciji Rim-Njujork-London. Gde su najbolje perspektive za umetnički razvoj?
 
Njujork i London su vrlo jaki konkurenti u tom smislu. Oba grada su apsolutne prestonice savremene umetnosti, po broju umetnika koji žive i rade, po broju galerija koje izlazu i prodaju ta umetnicka dela do muzeja koji imaju vrlo dinamičan, hrabar i nekonvencionalan program do privatnih, strasnih kolekcionara bez kojih umetnička scena ne bi mogla da postoji. Smatram da imam jako veliku sreću da budem deo obe scene. Rim ne želim da isključim iz ličnog iskustva, ogromna je isnpiracija za mene i grad u kome sam zakoračila  na svetsku umetničku scenu.
 
Nedavno ste imali performans u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu. Koliko je istorija SFR Jugoslavije, u kojoj ste rođeni, uticala na Vaš umetnički izraz? Zbog čega ste se odlučili da taj performans održite baš tamo i baš 25. maja, na Dan mladosti?
 
Istorija generalno jako utiče na moj umetnički izraz. Ja sam pohađala škole u Firenci, u kolevci renesanse, pa zatim život u Rimu, bavila sam se restauracijom srednjevekovnih i renesansnih slika i skulptura, Danteova Komedija, mogu da navedem jako značajan broj primera gde je istorija imala ogroman uticaj na moj umetnički rad. Lična istorija je moja opsesija. SFRJ je deo istorije i veliki deo moje lične istorije, mog identiteta, a u kojoj meri, to sam shvatila tek kad sam izgubila jako dragu osobu pre nekoliko meseci. Tada se desila nužna potreba da stvaram i nastao je ceo opus koji se bavi istorijom SFRJ. Deo tog opusa je performans 25. maj koji sam radila sa kustosem Milicom Pekić. Kada smo razgovarale o radu, shvatile smo da jedino pravo mesto može da bude ispred Muzeja Istorije Jugoslavije, da su Muzej i performans prirodni delovi jedno drugog. Uz ogromnu pomoc i podršku Direktorke Muzeja Katarine Živanović i kustosa Ane Panić uspeli smo i da ga izvedemo.
 
Kakvo je interesovanje građana Srbije za savremenu umetnost? Kakva je perspektiva mladih umetnika u Srbiji?
 
Mislim da građani Srbije nisu dovoljno edukovani kad je savremena umetnost u pitanju, nisu dovoljno izloženi savremenoj umetnosti. Jedan od razloga za to je što u Srbiji ne postoje institucije koje se dovoljno i na pravi način bave savremenom umetnošću i naravno postoji ogroman problem finansiranja kulture i umetnosti. U Srbiji postoji neznatan broj kolekcionara savremene umetnosti, posebno onih hrabrih koji će kupiti umetniško delo mladog umetnika jer ih obori sa nogu, kupiće ga ako su ga videli kod nekog bogataša u kući ili kancelariji. Ne postoje fondacije koje ulazu u mlade umetnike: šalju ih na putovanja u insotranstvo gde oni mogu da vide radove svojih kolega iz na primer Kine ili Japana, Australije ili Indije, iz Somalije ili Južne Afrike, a to je jako važno. Umetnost otupi ako nema intelektualne i kreativne razmene. Ne postoje galerije, galeristi, trzište. Mi imamo talentovane umetnike ali umetnik je kao egzotična biljka, mora se ulagati u njegov ili njen rast i razvoj inače uvene. U kulturno svesnim i razvijenim delovima sveta postoje sistemi koji se o tome brinu od akademija, muzeja, galerista, publike, kolekcionara. Umetnik ne može da postoji samo za sebe i svoje drugare iz prostog razloga što se od umetnika očekuje da bude renesansni čovek. Ne želim da me pogrešno shvatite, Picasso bi bio umetnik i da mi ne znamo za njega, ali njegova umetnička snaga leži upravo u njegovoj zaostavštini čovečanstvu. Iz njegovog dela mi danas učimo i razvijamo se kao umetnici. Isto važi za Leonarda, Goju, Monea, Caravaggia. Njihova umetnička snaga je što danas jos uvek postoje i utiču na naše živote i naše delo.
 

 
Koja je glavna tema Vaših radova? Gde crpite inspiraciju za svoja dela?
 
Osnovne teme mojih radova su sloboda, lepota, identitet i istina a inspiracija je svet oko mene, moja lična kao i opšta istorija, iskustva, intelektualne i kreativne razmene. Ja sam jedan od onih umetnika koji nema odvojen profesionalni i privatni život jer za mene tu ne postoji granica. Umetnost je moj život i živim umetnost i mislim da je to vrlo jasno izraženo u mom radu.
 
U nekim Vašim projektima i publika je uzimala aktivno učešće. Kakva su Vam iskustva iz ove vrste saradnje? Šta je bio Vaš cilj jedne ovakve interaktivne saradnje?
 
Volim da umetničko delo bude ekskluzivno i preciozno ali volim i da ga okuse svi koji to žele i ne žele. Želim da umetničko delo “opeče” da ga se sećaju, bez obzira da li ga vole ili mrze, želim da ostavi trag. Interaktivan performans pod nazivom ShootMe! na primer je izveden u Njujorku, Vašingtonu, Napulju, Rimu i Beogradu i učestvovalo je preko hiljadu ljudi što je meni bila ogromna čast. Cilj je bio da pokažemo kako nastaje jedno umetničko delo, sve se u glavnom dešavalo u backstage-u a volonteri koji su učestvovali su praktično sami postali umetničko delo.
 
Učestvovali ste u prikupljanju sredstava za fond Marine Abramović, da li planirate da nastavite takve akcije?
 
Apsolutno! Moja je dužnost kao umetnika da podržim druge umetnike, njihove misije i umetnost generalno i velika mi je čast uvek kada me umetnik koga cenim pozove u tu svrhu. Osim toga, program Studija Marina Abramović u Njujorku smatram izuzetno značajnim za celokupnu svetsku savremenu umetničku scenu. Smatram ga istorijski značajnom institucijom.
 
Vaš sledeći projekat biće predstavljen na Bijenalu u Rijeci. O čemu se radi?
 
Radi se o performansu u kome ću interpretirati Italijanskog pesnika Gabriela Danuncija, poznatog u istoriji kao “amante-guerriero” (ljubavnik-ratnik) koji je protiv volje vladajućeg političkog miljea Italije, zauzeo Rijeku, Fiume, 1919 godine, držao grad skoro dve godine pod “opsadom” i za to kratko vreme ga pretvorio u pravu malu nezavisnu art republiku gde su se okupljali intelektualci i umetnici iz cele Evrope. Moja je želja da odam počast velikom umetniku i pozovem na stvaranje art republike u Rijeci gde se ove godine u Muzeju Savremene Umetnosti organizuje Bijenale čiji je kustos Jovana Stokić i u kome će učestvovati vrhunski  umetnici iz celog sveta. Ja ću bukvalno na konju, kao alegorija umetnosti, osvojiti grad.